Obećao sam prošli put da ću pisati više o pripremi i podjeli juftara u narednom tekstu, međutim definitivno ništa brže ne prolazi od Ramazana! Svaki dan je drugačiji i nosi neku drugu temu, tako da od moje ideje da pišem o pripremi hrane, atmosferi podjele – ništa.
Naravno, moram da napomenem da sam oduševljen svim obrocima koji se spreme u ovoj kuhinji, a koje pakuju volonteri.
Takođe, ono što sam video je da uvijek bude nekih novih lica kad je u pitanju podjela iftara i kada ih pitam – zašto su došli, uvijek bude odgovor da su čuli da je dobar osjećaj unovom društvu pa su došli da se osvjedoče.
I jeste tako, a zašto je tako – nekako mislim jer se radi na tome da se drugi obraduje.
Baš sam prije neki dan upoznao djevojku koja radi kao medicinska sestra u Njemačkoj, prošle godine je čula za Svetionik preko Instagrama i uzela neplaćeno odsustvo sa posla sedam dana kako bi volontirala. Ove godine uzela je deset dana odmora kako bi se opet priključila ovom projektu.Mi često zaboravimo druge ljude oko sebe. Imaju li svi u msšem gradu topao obrok, namirnice, drva – ne razmišljamo o tome. Ramazanom nekako to bude fokus i zato nam je dobro. Bilo bi još bolje kada bi razvuli taj osjećaj tokom cijele godine, onda, mislim, ne samo da bi nam u društvu bilo dobro nego bi cijelo naše društvo bilo zapravo bolje.
Ali da nastavim dalje, kada uđete u restoran u kojem volonteri Svetionika spremaju i pakuju juftare, pored mirisa jela, osjeća se i dobra atmosfera definitivno, a onda kada krenete dalje ulazite u drugačiji Novi Pazar koji ne viđate svaki dan.
Evo zašto mi je fokus priče nešto drugo od onoga što sam obećao pisati.
Kroz podjelu juftara došao sam do ulica kroz koje ranije nisam bio, stigao do kuća koje ranije nisam viđao. Najčudnije bi mi bilo kada bih pored neke oronule kuće video, bukvalno, vilu. I to mi je nekako opisivalo naše stanje.
A znate šta je još čudnije od svega toga – sreća ljudi kojima se ostavljaju juftari.
E to je utisak koji me neće napustiti nakon ramazana!
Hajde jedan dan da nam se oduzme sve što imamo a mi da budemo srećni, da li bi mogli? Pored toga, zapitamo li se ikada – znamo li šta imamo, šta nam je vrijedno?
Razmišljajući o tome dolazimo do kuće u kojoj živi jedna starija nana. Izlazi ona, kaže da nas je očekivala i to sve sa osmijehom.
Pitam je je l joj dobra hrana, može li da je jede, a ona kaže:
“Vala sine ovakva hrana nema ni na biranim svadbama”.
I tim opisom mi je sve kazala.
Nastavljamo dalje, ona maše i čeka da skroz nas izgubi iz vida pa da uđe u kuću, podjsetila me na moju nanu.
Ni druge kuće nisu drugačije i svaka osoba isprati ove volontere, donatore sa lijepim riječima.
Jedna majka kaže: “Da nije ovog projekta za juftar ne bih imala ovakvu hranu”.
I hajd zamisli to. Da jednostavno nemaš.
Jednom smo zbog gužve u saobraćaju stigli skoro pa pred juftar do jednog djede. Djeda je, primetivši da nas nema, skuhao sebi ono što je imao kući kako bi mogao juftariti – skuhao je dva jaja. Mi smo došli, donijeli juftar i izvinjavali se što je pomislio da nećemo doći, a on je sa osmjehom kazao da nema veze.
“I da niste došli nema veze djeco moja, eto ja sam spremio sebi šta sam umeo i šta sam mogao. A pošto ste mi donijeli juftar ja vama hoću onda da poklonim ovaj “za malo” moj juftar”, i pruži nam dva kuhana jaja.
Mogao bih pisati još ali ostavljam fotografije i zahvaljujem se ekipi koja me je upoznala sa ovim projektom, definitivno ljudima, ma ko god oni bili, koji su došli na ideju da pokrenu podjelu juftara, a posebno sam zahvalan što sam upoznao sve ove prodice koje trebaju podršku zajednice. Ako ništa, sada znam da moram vježbati zahvalnost na svemu što imam i nemam u životu.
