„Vaskrs je naša tradicija, ukorenjena u jeziku, liturgiji i veri“, ističe popadija Bojana. „Koristimo tu reč jer potiče od staroslovenske ‘Voskresenije’, što znači povratak u život. U njoj je sabrano sve – i vera, i nada, i smisao.“
Dodaje da se reč „Uskrs“ takođe koristi u narodu, ali da „Vaskrs“ nosi liturgijsku i duhovnu dubinu. „To nije samo razlika u govoru – to je razlika u doživljaju.“
Ono što praznik čini stvarnim nije ukras, već priprema. Veliki petak, kaže, ne čestita se. „To je dan bola. Tada ne govorimo mnogo. To je dan molitve. U hramovima se iznosi plaštanica, pevaju se stihire koje opisuju tugu Device Marije. Sve u nama zna – to je dan kada je Hristos položen u grob.“
Farbana jaja, koja su mnogima simbol praznika, u pravoslavlju dobijaju dublje značenje. Crvena boja podseća na Hristovu krv, dok jaje označava novi život. „Bez stradanja nema Vaskrsenja. Bez tame nema svetlosti. Jaje nije samo ukras – ono nosi poruku.“
U porodici Jovanović, jaja se boje na Veliki petak. „Koristimo prirodne boje – lukovinu, kurkumu, čajeve. Većina jaja bude crvena, a deo njih nosimo u hram. Posle Liturgije podelimo ih vernicima. To je naša radost – deliti.“
Liturgija na Vaskrs zauzima središnje mesto. U njihovoj parohiji služi se rano ujutru. Vernici dolaze posle posta, molitve i ispovesti. „To je vrhunac svega. To je trenutak kada se sjedinjujemo s Hristom. Kada postajemo jedno telo. Bez razlika, bez podela. To je Crkva.“
Vaskrs se potom nastavlja sabornošću. Ispred hrama okuplja se narod, deli se osmeh, pokoje posluženje. „Detinji smeh, pogled, zajedništvo – to je ono što praznik nosi. To nije bučno, nije nametljivo. To je tiho prisustvo.“
Porodična trpeza se kadi, molitva prethodi svakom zalogaju. Sveštenik tog dana postaje i domaćin. „Sve je smerno. Nema žurbe. Sve je prožeto mirom.“
Običaj kucanja jajima, iako jednostavan, nosi snažnu poruku. „Kao što se jaje razbije da izađe život, tako i Hristos izlazi iz groba. To je radost života. To je pobeda.“
Na kraju, Bojana kaže da je Liturgija ono što najdublje nosi u srcu. „To je ono zbog čega postimo. Zbog čega ćutimo. Taj trenutak kad znaš da nisi sam, da si deo jednog tela koje ne stari i ne umire. Da si deo pobede.“
U domu Jovanovića, Vaskrs nije spoljašnja svetkovina. To je unutrašnji susret. Sećanje koje postaje prisutnost. Tišina u kojoj srce govori. I svetlost koja ne prolazi.
Hristos vaskrse – i neka svako u tom pozdravu pronađe ono što mu najviše treba: mir, veru, utehu ili nadu.
