Sa Lejlom Delić srećemo se u prostorijama Udruženja „Tahir Taša Delić“ u Novom Pazaru. Lejla Delić je diplomirani psiholog, direktor Udruženja mentalno nedovoljno razvijenih osoba „Tahir Taša Delić“ u Novom Pazaru i geštalt psihoterapeut u edukaciji.
Pred sobom i pred drugima otvara prostor slobode i prihvatanja, kako bi se u toj sigurnosti čovek sjedinio sa sobom i razdeljene delove svoje unutrašnje stvarnosti pretvorio u celinu – jer samo kao celovito biće čovek može da stoji pred svetom.
Korisnici udruženja su oni veliki ljudi pred kojima, ako se čovek ne postidi, neka se ni ne uzvisi — jer bi time zauvek ugasio u sebi ono najdragocenije: mogućnost da bude Čovek. To su oni pred čijim srcem ne možeš da ostaneš ravne duše, jer susret s njima pokreće lavinu duboko uvezanih niti koje iznova kroje i preobražavaju dušu.
Razgovarale smo o ljudskoj različitosti, dostojanstvu i snazi zajednice. Lejla, psiholog i čovek duboke empatije, nosi priču koja spaja profesionalno i lično, u kojoj se ljubav i borba prepliću sa istorijom jednog grada i nasleđem jednog čoveka.
Za Lejlu, suština različitosti nije samo uočavanje razlika, već razumevanje da upravo one pomeraju granice onoga što zovemo normalnim. Osobe sa smetnjama u razvoju nas, kaže, uče da se vratimo suštinskom – poštovanju, prihvatanju i ljudskom dostojanstvu.
Kada govori o razvoju, ona ruši predrasudu da on mora biti linearan. Razvoj, po njoj, ima svoje uspone i padove. Kao društvo, dodaje, još uvek učimo da cenimo i onaj napredak koji se ne meri brojevima, već trenucima hrabrosti i ljubavi.
Upitala sam je kako uspeva da očuva svoju autentičnost i ljudskost, a da ne ponese težinu svake pojedinačne sudbine kao svoju?
Psihološka praksa u kontekstu socijalne osetljivosti zaista zahteva mnogo više od tehničke kompetencije — ona se temelji na etici, moralnoj zrelosti i dubokoj empatiji. U trenucima kada rad postane emocionalno zahtevan, važno je imati unutrašnje mehanizme i uverenja koja pomažu u održavanju ravnoteže i profesionalizma. Za mene to znači stalno stručno usavršavanje, rad na sebi, kao i podršku lične psihoterapije. Autentičnost i ljudskost čuvam tako što se oslanjam na sopstvene vrednosti, etičke principe i podršku zajednice stručnjaka koji dele iste izazove.
Udruženje „Tahir Taša Delić“ nastalo je iz potrebe da porodice sa decom sa smetnjama u razvoju pronađu mesto prihvatanja. Ime nosi po njenom ocu, čoveku koji je ceo život posvetio borbi za prava i dostojanstvo ovih porodica. Njegovo nasleđe i danas živi u svakoj aktivnosti udruženja.
Za nju, podrška roditeljima nije samo u savetima i radionicama, već u stvaranju prostora gde mogu da budu viđeni. Ona zna da je svako putovanje kroz strah, bol i prihvatanje jedinstveno, ali da je lakše kada na tom putu niste sami.
Govoreći o zajednici, ističe da je potrebno više od fizičke dostupnosti – potrebna je kulturna, etička i emotivna otvorenost. Lokalna sredina je napredovala, ali prostor za rast uvek postoji.
Na pitanje šta je za nju najveća vrednost života, Lejla jednostavno odgovara – prisutnost i dobrota. Njena lična inspiracija leži u bratu sa Daunovim sindromom i u iskrenoj radosti koju oseti kada nekom ulepša dan, makar malim gestom. Ljubav prema čoveku kao tajni, a ne kao zadatku, za nju je suština poziva i života.
Na kraju ovog teksta će stajati tačka, ali na kraju ovog susreta može biti samo zapeta, jer u ovom razgovoru tačka ne postoji – put, borba i hrabrost će se nastaviti. Tajna koju nam je otkrila uz kafu je da biti čovek znači biti budan za tuđu radost, nežan prema tuđem bolu i prisutan za ljude koje nam život donese.
