Adem Tutić: „Najveća nagrada je reakcija publike”

Na pitanje kako se osjeća povodom nagrade „Srce Sarajeva”, Adem kaže:

“Osećaj je neopisiv, mogu reći da dok ovo pišem još u potpunosti nisam svestan istog i šta on znači… Mada znam da je euforija uvek mnogo veća u procesu pre nego što se taj neki zamišljeni cilj, u ovom slučaju nagrada, ispuni. U meni su najintenzivnije emocije bile tokom samog pisanja, pripreme, snimanja i na kraju postprodukcije filma… Njihov najveći stepen ili pik se desio kada su konačno u mraku seli neki meni nepoznati ljudi i prepustili se snopu svetlosti koji smo moje kolege i ja napravili. Tada u toj atmosferi moguće je osetiti i dobiti tu, za mene najvažniju, nagradu, a to je reakcija publike i emocija koja se u sali oseća. Posle je ta nagrada prosto doletela u moje ruke i ja baš i nisam bio svestan tog trenutka. To je zabeleženo fotografijama i ostalo je u mojoj podsvesti, a nagrada je na polici, to me podseća gde sam bio i šta se desilo. Ono što znam je da SFF predstavlja prozor u svet nama autorima iz ovog dela Evrope, njegova pozicija na mapu svetskih filmskih festivala je jako visoko i nagrada na njemu nosi veliku vrednost i značenje za moj dalji rad i uspeh.”

Iako priznaje da je priznanje veliko, otkriva da su emocije bile najjače u procesu rada – posebno tokom susreta publike sa njegovim filmom.

Pitali smo ga da li je pri kreiranju filma „Tarik” očekivao toliku pažnju i priznanje.

“Mi smo još od pre prvog snimljenog kadra ovog filma kroz šalu i preambicioznu priču priželjkivali premijeru ‘Tarika’ u Sarajevu. Onda kad smo dobili informaciju da smo prošli u zvaničnu selekciju, shvatili smo da ta vrsta preteranog uroka radi obrnuto, pa smo na isti način manifestovali i nagradu. Naravno, to je samo sujeverna verzija objašnjenja… Smatram da snagu ovog filma i priče koja se iza njega krije čini njena univerzalnost. U vreme kada je pripadnost jedna od nosećih karakteristika naših identiteta, nepripadati, biti drugačiji i neprihvaćen predstavlja veliki izazov. Siguran sam da smo se svi barem jednom u životu osetili kao da negde ne pripadamo, što zna da bude gadan osećaj. Danas smo svi svakodnevno stavljeni pred odabire kojima se opredeljujemo za nešto, te nas to čini delom jednog, drugog ili trećeg. Te zato sam od samog početka i prve pomisli na ovu ideju bio siguran da stvaram nešto što može biti važno i uticajno za svakog čoveka”, rekao je Adem za Takt.

Njegov film „Tarik” bavi se temama identiteta, nepripadanja i muškosti u savremenom društvu. O samoj priči filma kaže:

“‘Tarik’ prati priču jednog tinejdžera, Tarika, koji zbog toga kako se zove ne pripada tamo gde je odrastao, a ovamo gde je imenom prihvaćen, on ne pripada jer suštinski nije deo ovog okruženja. Ovo je film o detetu koje ne pripada nigde, koje vuku kao kofer koji predstavlja problem jer se nigde ne može uglaviti i smestiti. Svoj oblik Tarik nije birao, njemu smo ga mi kao društvo sa svim našim mrakovima i podelama dali. Zbog toga Tariku svaki zalogaj i svaka prilika u životu izmiče ispred nosa, čak i ovde gde je on ‘naš’. A tamo gde je Tarik ‘njihov’ Tarik se ne može vratiti, jer je ‘naš’. Tarik u sebi nosi i jedno veliko pitanje koje mene inače zanima i muči, a to je kako biti i postati ‘pravi muškarac’ u današnjem društvu, pogotovu ako ste začeti i odrasli ovde na našim prostorima i šta to ‘pravi muškarac’ uopšte znači. Kako jedan mladi dečak pod ogromnim nabojem toksične muškosti reaguje i kakvu promenu to njemu donosi? Da li će mu to pomoći da odraste i postane ‘pravi muškarac’, ili će ga dovesti do pozicije potpune zbunjenosti u vremenu i prostoru, kojima vrlo moguće takođe ne pripada. Eto to su neki motivi koji su mene doveli do ovog filma, kojim sam samo hteo da postavim pitanje gde će i kako će Tarik sa ovakvim kosmičkim kartama završiti.”

Za kratkometražni format, nositi ovako teške teme bio je ozbiljan izazov. Ipak, uz podršku bliskih saradnika i veru u vlastitu intuiciju, film je uspeo da iznese svoju poruku do kraja.

“Celokupan rad na filmu može se nazvati izazovnim i neizvesnim, neretko stresnim, no smatram da se u tome i nalazi magija ovog posla. Počevši od same priče, koja mora popuniti potpuno prazan papir, bilo je izazovno toliko kompleksan narativ u kratkometražni film. U tome mi je neizmerno pomogao moj bliski saradnik i prijatelj Mario Nikolić sa kojim sam imao vrlo uspešnu saradnju i na prethodnom filmu ‘Četres’ koji je nagrađen na filmskom festivalu Kustendorf. Mario je na jedan neverovatno precizan način uhvatio svet o kojem želim da pričam, nekako mi se čini da smo u istom svetu u nekom momentu bili obojica i iz njega poneli neki poseban ‘naš’ jezik.
Što se režije tiče, glupo je reći, ali ona meni nekako predstavlja najlakši deo posla jer se najviše oslanjam na intuiciju kojoj neizmerno verujem i koja me do sada nikada nije izdala. Nekako još pre pisanja same priče u mojoj podsvesti se formira taj neki put koji treba da pratim i upute ka njemu prosto izlaze same, te tako i to kojeg glumca treba da odaberem, kako da mu priđem i gde da postavim kameru. U svemu tome, kada ste okruženi ambicioznim i talentovanim ljudima, nemate o čemu onda da brinete, ekipa vam drži leđa. Čak u većini slučajeva vas oni i sačuvaju od nekih grešaka, kao što je mene Direktor fotografije ovog filma Filip Tasić sačuvao od kadra viška, koji je apsolutno bio nepotreban u dijapazonu fantastičnih kadrova koje je za ovaj film napravio. Na čemu sam mu neizmerno zahvalan.”

Pored filmske ekipe, veliku ulogu u realizaciji igrali su porodica i zajednica u kojoj je film sniman – Novi Pazar.

“Da biste uopšte upalili kameru, potrebno je sve ljude dovesti na lokacije snimanja svakog dana, koje su za ovaj film bile u Novom Pazaru, do kog iz Beograda nije ni lako ni jeftino doći i u njemu imati 6 snimajućih dana. To zaista ne bi bilo moguće bez ogromnog entuzijazma producentkinje Tamare Tomašević koja je sa mnom u Novom Pazaru provela dve nedelje pre samog snimanja i sa mnom vodila borbu za ovaj film. Mi smo tokom tih dve nedelje pokucali na mnoga vrata od kojih se većina magično uvek otvorila. Te tako smo zaista naišli na neverovatnu podršku naših Novopazaraca koji zaista nikada do sad nisu osujetili onu poznatu priču o Pazarskom gostoprimstvu. Jer PAZAR jeste SVIJET. Takođe, kao i na nekoliko dosadašnjih upita, Gradska opština i Kulturni centar nisu ostali gluvi, na čemu im hvala. Ne mogu da ne pomenem ono iz čega od samog početka crpim i dobijam najveću podršku i motivaciju da se bavim ovime, a to je moja porodica i moji roditelji koji su bili iza i ispred kamere od mog prvog prvog kadra…. Neizmernu zahvalnost dugujem i svom cenjenom profesoru Srdanu Goluboviću koji je uz mene verovao u ovu priču od samog početka, svojoj dugogodišnjoj mentorki Branki Pavlović koja je montirala ovaj film i pratila moj razvoj od mojih prvih filmskih koraka do prvih nagrada, a nadam se da ćemo zajedno koračati i ka većim uspesima.”

Na kraju, pitali smo Adema da li sebe i dalje vidi u svetu filma, ili ima neku alternativnu viziju svog profesionalnog puta. Njegov odgovor je jasan.

“Apsolutno da, jer kako je jednom jedan od mojih profesora rekao, ‘Mi filmski reditelji znamo od svega po malo, a ništa do kraja.’ Te tako ne vidim sebe ni u jednom drugom poslu, jer mi film služi kao neka vrsta terapije da svarim ovaj nimalo lako svarljiv, a opet tako varljiv, svet”, zaključio je.