Vaš ulazak u umetnost bio je postepen – kroz istoriju, psihologiju, muziku, književnost… Kada ste shvatili da je umetnost Vaš način mišljenja, a ne samo izražavanja?
,,Odmalena je kod mene bila prisutna kreativnost. Nije to odmah bila slika i crtež, već traganje kroz književnost, muziku, ples, pa i dizajn. Volela sam da zamišljam i vizuelizujem ono što čitam, a kasnije me privlačila i art terapija. Svirala sam klavir, bavila se plesom, na masteru imala režiju i montažu… Sve je to bio put ka umetnosti. Čak i književne likove volim da pretočim u crtež, posebno u radu s decom.’’
Kroz razgovor sa Jasnom postaje jasno da njen umetnički put nije linija, već mreža – gde se pedagoški rad, lična istraživanja i umetničko izražavanje neprestano prepliću. Upravo to otvara sledeće pitanje: koliko je izazovno čuvati sopstveni umetnički glas, a istovremeno biti podrška deci koja tek otkrivaju likovnost?
,,Jedno bez drugog ne ide. Učionicu doživljavam kao tim, a ne kao odnos nastavnik–učenik. Deca me često inspirišu i podsećaju na ono što odrasli zaborave. Moji časovi nisu strogi – više liče na radionicu gde se razmenjuju ideje. U petom razredu počinjemo od osnova, u sedmom uvodim fotografiju, a u osmom film. Deca su čak osvajala nagrade za kratke filmove koje su sami snimali. Roditelji se često iznenade, ali kasnije shvate koliko deca dobijaju kada se izražavaju i kroz digitalne medije.’’
Njeno obrazovanje u Novom Sadu dalo joj je i istraživački okvir – tada se posebno bavila pitanjem ženskog identiteta u umetnosti.
,,Pre skoro deset godina istraživala sam žensku umetnost i javni glas žena. U međuvremenu se situacija popravila – žene su osnažile svoj izraz i postale vidljivije. Danas su umetnice u Pazaru i Srbiji prisutnije i slobodnije nego ranije, ali i dalje treba raditi na njihovoj prepoznatljivosti.’’
Pored istraživanja, značajan deo njenog rada odnosi se i na javni prostor – murale i radionice koje je organizovala sa koleginicama i učenicima, pa nam ovom prilikom i otkriva nešto više o tome:
,,Radili smo murale u školama i na javnim mestima, često u edukativne svrhe. Javna umetnost je i estetska i socijalna – nekad i politička poruka. U Pazaru poslednjih godina postoji sve življa scena murala, što je dobro jer približava umetnost i onima koji ne posećuju galerije.’’
Razgovor o lokalnoj umetničkoj sceni vodi nas i do sećanja na Milana Tucovića, slikara i vajara čije delo i dalje živi među umetnicima.
Milan Tucović, akademski slikar, ostavio je snažan trag i kao pedagog i kao umetnik. U razgovoru sa slikarima volim često da ga pomenem, ne bi li se na kratko i sačuvala uspomena na njega. Da li ste upoznati sa njegovim radom i kakav utisak na Vas ostavljaju njegove specifičnosti u radovima?
,,Nažalost, prerano nas je napustio, ali ostavio je snažan trag. Njegovo vajarsko obrazovanje oseća se u slikama – u punoći i čvrstini portreta. Posebno je zanimljiv prelaz iz realnog u nadrealno, gde pogled ili detalj dobijaju novu dimenziju. Njegova dela imaju strogoću, ali i duboku emociju. Iako ga nisam lično poznavala, kroz radove imam utisak da jesam. Nadam se da će nove generacije imati priliku da dožive njegovu umetnost.’’
Kada govorite o sebi, spominjete da je voda Vaš prirodni ambijent za slikanje. Da li je ta povezanost s prirodom sastavni deo Vaše umetničke poetike? Kako nastaje jedan Vaš rad – šta ga pokreće?
,,Suprotno mom horoskopskom, zemljanom znaku, ja sam više vezana za vodu. Još od detinjstva osećam jaku potrebu za prirodom, i to sam kasnije prenela i u svoj umetnički rad. Priroda me pokreće – daje mi osećaj da sam živa, da pulsiram. Voda me posebno smiruje, ali istovremeno inspiriše – kroz plave i zelene nijanse, pa čak i kroz tamnije tonove reka i jezera.
Priroda je ambijent u kojem se regenerišem, družim, u kojem sam najviše svoja. Volim i brda – što sam starija, sve više osećam da sam sa brdovitog Balkana, i to unosim u svoje slike, kroz pejzaže. Ali jednako volim i urbani pejzaž, gradove koje obilazim.
Pokret vode mi je posebno važan. Voda je sloboda – sloboda da prodre i tamo gde je nemoguće. U njenom pokretu pronalazim inspiraciju i prostor za sopstveno umetničko istraživanje.’’
Poseban deo njene umetnosti vezan je i za tehniku akvarela, kojoj se rado vraća. Šta Vam omogućava taj medij, što drugi možda ne mogu?
,,Akvarel je moja prva ljubav. Još kao dete slikala sam vodenim bojama i ta povezanost ostala je do danas. Kroz školovanje sam se bavila i uljem i akrilom, ali se najviše pronalazim u lazurnom slikarstvu. Akvarel me uči strpljenju – on je pokret, treperenje i svetlost. Ne trpi prepravke, već traži da prihvatite ono što se desilo na papiru, baš kao u životu.
Prošle godine učestvovala sam na koloniji akvarela „Gazivode 2024” i tu sam dodatno osetila tu ljubav i razmenu među umetnicima. I moji učenici znaju da časovi s vodenim bojama imaju posebno raspoloženje.
Od umetnika najviše me inspiriše Mone, njegov rad sa svetlošću i vodenim površinama. Njegovi lokvanji i mostovi su mi posebno bliski. I sama želim da jednog dana stvaram akvarele pored vode – da to postane moj stalni umetnički put.’’
Za kraj razgovora otvara se pitanje vremena i mesta umetnosti danas – u svetu brzine i pritiska:
,,Živimo u instant vremenu, u digitalizaciji koja ima svoje dobre strane, ali odnosi spontanost i osećaj pripadanja. Umetnost mi omogućava da se distanciram, da usporim i „zaledim trenutak”. To je moj prostor slobode i disanja, koji u realnom životu često nedostaje.
A ko je Jasna Pavlović danas? Još uvek se upoznajem sa sobom. Ne znam kakva ću biti u srednjim godinama, ali trenutno sam ponosna Novopazarka, edukatorka i prijatelj mladim umetnicima – tako volim da zovem svoje učenike. Otvorena sam i transparentna, a nadam se da ću daljim radom i edukacijom doprineti većoj vidljivosti, kako sopstvenoj, tako i onih koji dolaze posle mene.’’
Susret sa Jasnom Pavlović otkriva jednu humanu, posvećenu i nežnu stranu umetnosti – prostor gde kreativnost i vaspitna misija idu ruku pod ruku.
