Postoje razgovori koji leče samim tim što se dogode. Takvi su razgovori s ljudima koji svakodnevno susreću tuđe bolove, strahove i borbe — ali ih ne doživljavaju kao teret, već kao poziv. Poziv da slušaju, razumeju i budu nečiji saveznik na putu oporavka. U ovoj priči govorimo o zavisnostima, terapijskim tehnikama, porodici, ali i o svetlosti koju čovek u sebi ponovo otkrije kada ga neko strpljivo prati dok prolazi kroz tamu.
Sedimo na kafi sa dr Marijom Andrijević-Dabetić, psihijatrom i psihoterapeutkinjom, rođenom Novopazarkom, ženom koja pažljivo bira reči, ali još pažljivije osluškuje čoveka.
Odmah na početku priznaje: „Moram da priznam da tokom osnovnih studija, a ni neposredno po završetku, nisam razmišljala o psihijatriji. Htela sam da budem anesteziolog. Volontiranje se odužilo, to je bilo vreme kada je bilo jako teško zaposliti se kao lekar, a još teže dobiti specijalizaciju. Volonterske nisu postojale. A onda mi se ‘desila’ psihijatrija. Poziv je mene odabrao.”
U njenoj ordinaciji se, kako kaže, nikada ne gleda samo klinička slika. Pa mi iz tog razloga naglašava da je psihijatrima svojstveno da gledaju ‘celu sliku’.
„Neophodno je da imamo holistički pristup, jer na taj način jedino doprinosimo dugoročnom poboljšanju kvaliteta života naših pacijenata, a ne samo trenutnom olakšanju tegoba i simptoma.“
Kada pitam koje su najčešće zavisnosti sa kojima joj se ljudi obraćaju, kaže: „Najčešće dolaze pacijenti sa problemom patološkog kockanja, alkoholizmom i zavisnošću od marihuane, sintetskih droga, stimulansa. Svaki pacijent je priča za sebe, svakom se individualno pristupa, ali suštinski, sve zavisnosti su u biti slične, da ne kažem – iste.“
Zanima me kako se uopšte gradi poverenje s osobom koja je u ciklusu zavisnosti? Gde počinje lečenje?
„Bojim se da su psihijatri poslednja stanica jednog zavisnika. Do tada su već probali sami ili uz pomoć porodice da pomognu sebi, ili su češće primorani da dođu na lečenje. Poverenje se ne gradi odmah, već postepeno – kroz iskustvo, kontinuitet i međusobno poštovanje. Za početak je dovoljno da je psihijatar empatičan i neosuđujući, da pacijent ima osećaj da je saslušan i razumeo. Lečenje zavisnosti započinje uvidom – da je zavisnost bolest i da zavisnik više nije u stanju da kontroliše svoju zavisnost, a potom i odlukom da se napravi promena.“
U toku našeg razgovora o tome koliko zavisnost može biti problem, dotakli smo se teme o REBT terapiji i o terapijskim pristupima, a dr Andrijević-Dabetić objašnjava:
„Događaji nisu uzrok naših disfunkcionalnih osećanja, već naša uverenja o tim događajima. To je osnovno stanovište REBT-a. Zavisnost nije problem sama po sebi, već rezultat iracionalnih verovanja. Ljudi često imaju apsolutističke zahteve prema sebi, svetu i drugima. Ta uverenja stvaraju disfunkcionalne emocije – anksioznost, bes, depresiju – koje onda pokušavaju da ‘leče’ zavisničkim ponašanjem. Identifikacija, osporavanje i zamena iracionalnih uverenja racionalnim je sledeći korak u terapiji. A potom i promena ponašanja.“ Dodaje da je važnije od visokog samopouzdanja – bezuslovno samoprihvatanje, kazujući pravo značenje toga: „Da osoba prihvata sebe u potpunosti, sa svim svojim vrlinama i manama, bez uslova ili ograničenja. To nije isto što i opravdavanje loših postupaka ili ignorisanje grešaka, već stav da si vredan ljubavi i poštovanja kao ljudsko biće – bez obzira na svoje mane, neuspehe ili nedostatke.“
Dodaje primer iz prakse: „Delotvorna intervencija je kada klijent kaže: ‘Ja ne vredim’, a ja ga pitam – čime se meri ljudska vrednost? Kojim jedinicama? Kako ćete reći da je neko vredniji od nekog drugog? Ljudi se tada zamisle.“
Zavisnost, kaže, često jeste pokušaj da se pobegne od unutrašnje praznine, tuge, traume: „Ne posmatra se primarno kao biološki poremećaj, već kao simptom dubljih emocionalnih rana i nerazrešenih psihičkih problema. To je nesvesni pokušaj da se ublaži bol.“ Posebno ističe važnost porodice u lečenju: „Porodica zavisnika je sistem organizovan oko zavisničkog ponašanja. Promena kod jednog člana pokreće promene kod svih. Hipofunkcija zavisnika prati se hiperfunkcijom supružnika ili roditelja. Ponekad je alkoholičar ‘mokri deo sistema’ koji pije da bi porodica opstala kao celina.“
U terapiji koristi i sistemske tehnike: genogram, reflektivne pozicije, analizu porodične homeostaze. „Koncept identifikovanog pacijenta je revolucionaran – on je nosilac simptoma, ali je zapravo porodica ta koja održava disfunkciju.“
Šta je onda važno za oporavak? „Nema jednostavnog odgovora. Potrebno je da osoba prođe intenzivnu fazu lečenja, redovno ide na kontrole, uključuje se u grupe podrške, menja disfunkcionalne obrasce, da porodica učestvuje i da se poštuju sva pravila apstinencije.“ Dodaje da zavisnosti nisu samo lične borbe, već i društvena pitanja: „Savremeno društvo promoviše individualizam, kompeticiju, instant zadovoljstva. Ljudi postaju otuđeni. Povezanost, bliskost, oslonac – to je ono što nedostaje. U toj praznini niču zavisnosti.“
A kako ona brine o sebi? „Kroz superviziju, ličnu terapiju, jasnu granicu između posla i privatnog. I naravno – vreme u prirodi, vežbanje, prijatelji. Te male, obične, a neprocenjive stvari.“ Duhovnost, kaže, igra važnu ulogu: „Pruža utehu, nadu, smisao. Pomaže da se osoba oseti vrednom ljubavi, oproštaja, poštovanja.“
Tokom našeg razgovora, složile smo se da ljudi često nisu svesni da se bolest zavisnosti može desiti bilo kome i pitala sam je šta bi poručila nekome ko misli da se zavisnosti događaju (samo) drugima? „Zavisnost se ne razvija samo zbog ‘loših izbora’, već zbog spleta bioloških, psiholoških i duhovnih faktora. U početku je moguće prekinuti rizično ponašanje, ali kasnije više nije stvar izbora – zavisnost preuzima volju. Tada više ne vladaš sobom – zavisnost vlada tobom. Lečenje je teško, ali moguće. Mali koraci vode velikim promenama.“
Pošto je doktorka rođena Novopazarka, na kraju našeg susreta dotakla sam se i njenog rodnog grada pitajući je šta joj znači Novi Pazar?
„Prva pomisao je – moje sigurno mesto. Za Novi Pazar me vezuju najlepša sećanja na pokojne roditelje, bezbrižno i srećno detinjstvo. To je moj temelj, osnov za rast i sazrevanje. Mesto gde sam rasterećena i opuštena – bez ikakvih maski i uloga. Obična ja.“
Ako je ovaj razgovor nečija prva „kafa sa sobom“ nakon dugog bekstva – možda je već pravi trenutak da se započne ono najvažnije. Lečenje. Povratak sebi. I život bez okova, dok doktorka poručuje:
„Ne postoje osobe bez problema. Svaki problem ima rešenje, nekada nisi u stanju sam da ga nađeš. Snaga nije u tome da ignorišeš svoje slabosti, već u tome da ih prepoznaš i da kreneš da ih prevazilaziš. Pogledaj u svoje navike, zapitaj se šta ti zaista donose, i budi iskren prema sebi. Ne radi se to zato što moraš, već zato što zaslužuješ da živiš bolje, zdravije i slobodnije. Zavisnost jeste bolest, nije ni hir ni porok!
Počni danas!“
Na kafi sa Novopazarkom koja leči tišinom i razumevanjem: Razgovor sa dr Marijom Andrijević Dabetić
