Majka sa kojom razgovaramo na kafi odabrala je da vodi ruku jedne male Vike.
Usvajanje deteta joj je tada dalo osećaj ispunjenja i snage da korača novim putem. Put kojim su krenule nije lak, ali kad ga ispune potrebita pažnja, istinska ljubav i prepoznatljiv zagrljaj — on postaje lep. Jer, lakoća postojanja nije u nemanju težine, već u hrabrosti nošenja života.
Kada kao dete u nečijem pogledu prepoznaš nekog svog — tek tada se istinski rađaš. Rođenje ne počinje u telu, već u susretu: kad se rodiš u drugom kao ličnost iliti kao mali veliki čovek.
,,Usvojena mama” — jer je Vika tek tada, u tom zagrljaju, zaista postala nečije dete. A kada si „nečiji“ — kada osetiš pripadnost — sve ostalo pred tim pada u vodu.
- Možete li se prisetiti trenutka u kom ste dubinski osetili da je materinstvo kroz usvajanje Vaš unutrašnji put – ne kao alternativa, već kao punovredan izbor ljubavi i odgovornosti?
Mislim da je važno da ovde počnemo sa tim da sam ja odrasla u blizini Dečjeg sela, gde su me moji često vodili kako bi donirali deci bez roditeljskog staranja igračke, knjige i garderobu. Beskrajno sam im zahvalna što su imali taj model vaspitanja. U razredu sam imala decu koja su bila štićenici Dečjeg sela. Odrastali smo zajedno. To su sada divni ljudi koji imaju svoju decu i porodice. Verujem da se meni podsvesno ta želja da usvojim dete rodila još tada. Takođe, baka mog supruga, koju ja izuzetno poštujem i cenim, je odrasla u sirotištu (tada je to bio usvojen naziv za domove za decu bez roditeljskog staranja). Ljubav koju ona ima u sebi i kojom ona zrači i sada u svojim devedesetim godinama je neopisiva. Nisam sigurna kada se desio tačan trenutak u kome sam počela intenzivnije da razmišljam o tome, ali se sećam kada sam tu ideju i želju podelila sa svojim suprugom. Ta naša zajednička odluka je došla iz čiste ljubavi u trenutku dok još uvek nismo ni znali da li ćemo dobiti i biološko dete ili ne. Nekako te dve teme nisu ni na jedan način isključivale jedna drugu. Složili smo se da imamo ljubav i ogromnu iskrenu želju da to uradimo, a da ćemo sve ostalo zajedno, dan po dan.
- Šta je za Vas bilo presudno u procesu odluke da usvojite dete – da li je reč o postupnom sazrevanju unutrašnjeg osećaja, ili je postojao jedan jasan, preloman trenutak koji je tu odluku oblikovao?
Verujem da je u pitanju bilo baš to potpuno sazrevanje tog unutrašnjeg osećaja i potpuna spremnost mene same na tu vrstu ljubavi i odgovornosti. Nije postojao preloman trenutak, jednostavno smo i suprug i ja osetili da smo spremni da se nekome potpuno posvetimo.
- Kako biste opisali Vaš prvi susret sa detetom? Šta ste u tom trenutku osetili – emocionalno, telesno, misaono? Šta je u tom susretu bilo najdublje lično?
Kada su nam izneli Viku, pre nego što sam je uzela u naručje, imala sam osećaj da je ona naša. Jednostavno — neki trenutak koji ja ni dan-danas sebi ne mogu da objasnim, ali kao da sam stigla po svoje dete. Njen odgovor ka meni je bio potpuno prirodan kada sam je zagrlila. Jednostavno se ušuškala u mojim rukama i zagrljaju. Nije se odvajala od mene. Imala sam osećaj da je u njoj deo moje duše. Ono što je interesantno — zagledale smo se jedna drugoj u oči i ja sam osećala da je moje mesto baš u tom pogledu. Ja sam nju volela beskrajno od tog prvog trenutka i svi mogući majčinski strahovi i instinkti su se rodili baš tada. Meni je to bio jasan znak da smo bile namenjene jedna drugoj i da smo toliko čekali na poziv jer smo morali baš nju da sačekamo.
- U kojoj meri se Vaše doživljavanje sebe kao majke menjalo kroz vreme? Da li ste, u ranim fazama roditeljstva, iskusili neke posebne izazove ili unutrašnje dijaloge vezane za ulogu koju preuzimate?
Majčinstvo je meni sa sobom pre svega donelo beskrajno mnogo strahova, koji su jasan pokazatelj beskrajne ljubavi i odgovornosti prema tom malenom biću. Da li me je menjalo — sigurno da u nekoj meri jeste, ali ne mnogo, jer sam sa odlukom da želimo da usvojimo dete donela i odluku da će baš to dete biti moj prioritet od tada pa zauvek u svakom mogućem smislu i da ću dati sve od sebe da budem najbolji mogući roditelj. Dijalozi koje ja imam sa sobom su često, kao i kod svake majke: „Da li sam je danas grlila dovoljno dugo, da li sam neki razgovor mogla da obavim na drugačiji način?“ Ovde bih takođe volela da spomenem i ulogu mog supruga, koji je beskrajna podrška u svim tim proispitivanjima, i često, kada me vidi tako zamišljenu, on samo dobaci: „Pa ženo, ti si ceo njen svet.“
- Iz Vašeg ugla, kako odgovoriti na često postavljano pitanje: da li je majčinska veza sa usvojenim detetom po nečemu drugačija od odnosa sa biološkim detetom? Da li postoji suštinska razlika u doživljaju ljubavi, bliskosti, odgovornosti?
Nisam sigurna da li sam ja adekvatna osoba za ovo pitanje, jer ja na dete ne gledam kroz tu prizmu ko ga je rodio. Za mene su deca mala i predivna bića, čista i prepuna ljubavi. Nisam neko ko smatra da su moji i suprugovi geni najsavršeniji na svetu, čak nisam sigurna koliko uopšte verujem u to šta uzimamo od bioloških roditelja kroz gene, a šta kroz ljubav u kojoj odrastamo. Rasla sam u porodici gde je najviše od svega bilo baš ljubavi. Ja sam neko ko voli ljude, životinje, raduje se istinski svim tuđim srećama i uspesima. U takvom okruženju sam odrasla i meni je to normalno. I suprug i ja u potpunosti pripadamo našoj Viki, osećamo je i volimo celim našim bićima.
- Koje vrednosti, emocionalne okvire i oblike sigurnosti smatrate ključnim za dete koje dolazi u porodicu kroz usvajanje? Šta je, po Vašem iskustvu, najvažnije što roditelj može da pruži?
Kada pričamo na ovu temu, ovde ne bi smelo da bude nikakve razlike između biološke dece i usvojene. To je jednostavno neki osnov roditeljstva i porodice.
Ljubav. Ljubav je sve! U porodici u kojoj je dete istinski voljeno, ono se oseća i potpuno sigurno i raste u jedno emotivno stabilno biće.
Vreme sa detetom — takođe, izuzetno važna stvar koju ljudi zanemaruju uz izgovor: „Mali su oni, kada budu stariji igraćemo se, pričaćemo…“ Vika ide u vrtić. Smatram da dete tako najbolje razvija svoje socijalne veštine i da je to za decu jako zdravo — da budu sa drugom decom neki deo vremena. Ali, od momenta povratka iz vrtića, sva moja pažnja je usmerena na nju. Ne koristimo telefone, televizor nam služi isključivo za muziku u kojoj ona uživa, a mi se igramo. Crtamo. Razgovaramo. Stalno razgovaramo. Važno mi je da taj temelj postavimo u najranijem uzrastu, jer jedino tako će ona rasti u ženu koja će uvek znati da svaku radost, ali i svaki izazov, može da podeli sa nama i da ćemo mi biti tu da saslušamo, posavetujemo, poradujemo se ili, jednostavno, da rešimo stvari zajedno.
Porodica: baka, deke, uja, ujna. Vika je ušuškana u jednu veliku porodicu i verujem da će je i to oblikovati na poseban način. Srećni smo svi koji smo imali bake, deke, uje, ujne, tetke, stričeve. Baka i dvojica deda, uja i ujna je vole na jedan predivan način i ona se toliko oseća sigurno uz njih.
- Mnogi psiholozi govore o „ćutljivim tragovima” ranih iskustava kod dece – čak i onih iz perioda pre formirane svesti. Da li ste kod svog deteta prepoznali neke takve dubinske unutrašnje promene? I na koji način ste mu pomogli da kroz siguran odnos zaceli te rane?
Kada smo stigli kući, Vika nije plakala. To je specifično za decu koja odrastaju u domu za decu bez roditeljskog staranja. Umirivala se tako što bi uzela ćebence, čvrsto ga stegla uz sebe, počela da sisa prstić i, klateći se, udarala leđima o zid ili krevetac. Dugo nije plakala. Jednostavno je naučila da niko neće doći i našla je način kako da pomogne sebi. Mi smo od prvog dana reagovali na svako takvo ponašanje, uzimali je u naručje, ljubili, ljuljuškali, i to se sve ređe dešavalo, a ona je konačno počela da plače. Znala je da je sada neko čuje. Nakon nekoliko meseci, to se više nikada nije ponovilo. Prevazišli smo zajedno tu traumu i potrudili se da ona postane svesna da više neće nikada biti sama. Da smo tu i da je čujemo.
- Da li, po Vašem iskustvu, deca koja su usvojena nose u sebi neke osobenosti koje ih, u pojedinim aspektima, razlikuju od dece koja odrastaju u biološkoj porodici? Ako je tako – na koji način ste se kao majka približavali tim potrebama?
Jedina osobenost koju smo suprug i ja uočili je da je ona prepuna ljubavi koju nesebično daje. Ona je dete koje voli da se javi na ulici svakome ko prija njenoj duši. Ona voli da zagrli bake i deke koji joj se obrate, često dobiju i poljubac u ruku od nje. Nisam viđala ta ponašanja kod druge dece, ili su bar veoma retka. Mi smo u potpunosti podržali ovo ponašanje, bodrili je u tome, jer je, u stvari, predivno što je toliko otvorena i nesebična u toj svojoj ljubavi i što ulepša dan ljudima kojima se javi, a samim tim i nama i sebi.
- Kako ste doneli odluku u vezi sa imenom deteta – da li ste zadržali ime koje je već imalo, ili ste osetili potrebu da mu date novo ime? I šta za Vas znači to ime koje sada nosi?
Mislim da su joj ime birali biološki roditelji. To je deo nje koji mi nismo želeli da diramo. Za nas dvoje, Vika znači pobeda, snaga, ljubav i porodica!
- Šta ste, kroz ovaj odnos, naučili o sebi – kao ženi, kao majci, kao čoveku? Da li biste mogli da imenujete nešto što je dete promenilo u Vama, čak i bez reči?
Negde sam pročitala: „Ne vaspitavajte svoju decu, oni će svakako biti isti kao vi. Vaspitajte sebe.“ Njeno prisustvo me je navelo da revidiram sebe! Do momenta njenog dolaska, meni je na visoko na listi prioriteta bio posao. Najveći deo mene do tada je činio posao. Shvatila sam da sam počela sebe da izjednačavam sa svojim zanimanjem. Dolazak Vike je to potpuno promenio i glavna uloga je postala da sam majka i dobar primer svom detetu. Vratila sam sebe prirodi. Naučila sam Viku da je neopisiva sreća zagrliti drvo i porazgovarati sa njim. Da je najveća radost provesti vreme sa porodicom i da nijedan poslovni uspeh to ne može da premaši. Da ne postoji nijedna igračka koja može da nadmaši iskustvo čitanja knjige i maštanja. Uloga majke me je vratila samoj sebi i dala mi šansu da ćerki budem primer u najzdravijoj i najiskrenijoj verziji sebe.
- Kada biste danas mogli da se obratite sebi u vremenu pre usvajanja – šta biste rekli toj ženi koja je stajala na pragu ovog velikog izbora?
Zanimljivo je da nisam ni jednog trenutka imala momenat dvojbe. Kada smo suprug i ja seli, porazgovarali i u tom razgovoru doneli odluku da usvajamo dete, kod nas dvoje se ta odluka više nijednom nije poljuljala. Verovali smo da je to ispravan put na kraju kog nas dvoje čeka roditeljstvo. I tako je i bilo. Mogla bih eventualno da poručim sebi „Nisi ni svesna koliko ljubavi u stvari imaš u sebi“.
- Koja je Vaša poruka parovima ili pojedincima koji u sebi prepoznaju kapacitet za ljubav, ali i dalje osećaju bojazan ili dilemu kada je reč o usvajanju?
Moja poruka je da je potrebno da ljudi budu potpuno sigurni u svoju odluku pre ulaska u proces usvajanja. Ljubav je najvažnija na svetu, ljubav je sve, ali za usvajanje deteta je, pored ljubavi, potrebna snaga, ogromna volja, strpljenje, spremnost da izađemo iz svih svojih okvira i zone komfora i da prihvatimo jedno malo biće sa svim njegovim navikama i traumama i pomognemo mu da to, zajedno sa nama, prevaziđe i ostavi daleko iza sebe. Deca su ljubav. Deca su ceo jedan svemir. Deca su neiscrpan izvor radosti. Svako od nas u najbližem okruženju ima milion primera dece koja su rasla u biološkim porodicama, a otišla su nekim krivim putem i poklekla pred raznim izazovima. Nije do dece, do nas velikih je, i do našeg kapaciteta da ih najiskrenije volimo, da im posvetimo sebe i vreme i da se potrudimo da im budemo najbolji mogući primer. Deca uče posmatranjem. Oni su ogledalo svojih roditelja. I, najvažnije od svega — treba da budemo svesni da je potpuno u redu da potražimo pomoć stručnih lica ako naiđemo na izazov u vaspitanju i ponašanju koji prevazilazi naša znanja.
