Imala sam priliku da sa strane posmatram svaki susret čika Izeta i mog oca – komšijski, gotovo bratski odnos, u kojem se poštovanje prelivalo kroz svaku njihovu reč. Pamtim ga kao stamenog, visokog čoveka, sa blagim pogledom i toplinom prema detetu.
Ništa, možda, ne svedoči o vrednosti jednog čoveka kao ono što ostane posle njega. A ponekad se čitava njegova punoća sabere u imenu i prezimenu, zato je dovoljno reći – Izet Tripković.
Za mene su Saladin i Samer živi svedoci te ostavštine. Dete u meni ih pamti kao strpljive, prijatne i nenametljive ljude koji su, umesto rečima, govorili fotografijom. Oni koji se ne ističu, a zapravo se tiču svakog od nas, jer dobrotu, kao i svetlost, ne možeš sakriti.
,,Ne može se sakriti grad što na gori stoji.’’
Zahvalna sam im što su, iz poštovanja prema uspomeni na komšijsko-bratski odnos mog oca i čika Izeta, pristali na ovaj razgovor.
Kako je izgledao vaš prvi susret sa fotografijom? Sećate li se trenutka kada ste prvi put uzeli fotoaparat u ruke?
Neobavezno, kao igra… bez ikakve vizije da će to postati naše primarno zanimanje. Igre svetla, senke i kompozicije bile su naš svet mašte. U svet fotografije ušli smo gotovo neosetno, ne primećujući kada je ona iz igre prešla u profesiju.
FotoStudio „Izet“ ima dugu tradiciju i ime koje mnogi u Novom Pazaru pamte. Kako biste opisali svog oca, Izeta Tripkovića, kakav je bio kao majstor, ali i kao otac koji vas je uveo u ovaj posao?
Naš otac negovao je kvalitet. Bio je častan čovek, pošten u radu, i upravo po tome ga ljudi i danas pamte. Imao je posebnu komoru za razvijanje filmova i izradu fotografija. Kao deca, sećamo se da je njegov boravak u komori izazivao našu pažnju i interesovanje. Posmatrali smo kako se na belom papiru, umočenom u tečnost, pojavljuju likovi. Za nas je to bila čista magija, nezamislivo iz ugla jednog deteta.
Kada ste Vaš brat i Vi preuzeli studio, koliko je bilo teško zadržati duh porodične tradicije, a opet uneti nešto novo i svoje?
Još uvek postoje unutrašnja previranja u našem stavu i profesionalnom delovanju. Umetnička fotografija kod nas, nažalost, nije dovoljno cenjena ni vrednovana. Ipak, ne dozvoljavamo da kvalitet naših fotografija i video-radova zbog toga trpi. Nama je cilj uvek bio i ostao kvalitet. Zato se ne opterećujemo prekomernim angažovanjima, jer je to siguran put ka boljim rezultatima.
Koliko se fotografija promenila od vremena Vašeg oca do danas, od analogne do digitalne, od mračnih komora do dron snimaka?
Analogna fotografija odavno je izgubila mogućnost svakodnevne upotrebe. Razvijanje negativa i pozitiva, ručna izrada fotografija, to je sada retkost. Ali su to bila divna vremena, puna uspomena. Danas su sredstva drugačija, ali cilj je isti: sačuvati emociju i trenutak.
Da li i dalje osećate onu staru čar razvijanja fotografije „ručno“, ili vam savremena tehnologija više leži?
Ta čar nikada ne nestaje. Iako danas radimo digitalno, u svakoj fotografiji i dalje tražimo onu istu magiju, da se nešto živo, stvarno, pojavi iz svetlosti i tame.
Video snimci sa svadbi su postali prava umetnost. Koliko je teško uhvatiti emociju, pokret i trenutak, a da sve izgleda prirodno?
Fotografisanje i snimanje nisu samo puko „škljocanje“ dugmića. Snimiti ne znači uključiti kameru i ići za akterima događaja. Emocija, mimika, gestikulacija, okruženje, perspektiva – sve su to elementi koji čine jedan kadar. Ples mladenaca se, recimo, događa samo jednom. Nema reprize. Zato su fokus, organizacija i spremnost ključni.
Koliko vam je važan odnos sa klijentima, pogotovo kada je reč o porodičnim događajima poput svadbi, rođenja?
Naš kodeks oblačenja i ponašanja na događajima mora uvek biti na profesionalnom nivou. Važno nam je da sa domaćinima ostvarimo dobar odnos, jer su to trenuci u kojima zajedno stvaramo uspomene. Raduje nas kada su ljudi oko nas veseli, kada događaj koji pratimo odiše radošću i toplinom. Upravo tada nastaju najlepše fotografije i video-zapisi.
Da li ste ikada imali neku neobičnu, smešnu ili nezaboravnu situaciju tokom snimanja?
Naravno da jeste – i to ne računajući naše interne šale. Dešavalo se, recimo, da zbog umora pomešamo lokacije! Ali to su situacije koje nas kasnije nasmeju i podsete koliko volimo svoj posao. Posebno nas raduje kada se s klijentima stvori poverenje i prijateljska atmosfera, tada i rad postaje uživanje.
Na koji način FotoStudio „Izet“ danas čuva ime Vašeg oca i njegovu profesionalnu ostavštinu?
Naš studio postoji već skoro šest decenija. Trudimo se da enterijerom i duhom zadržimo autentičnost stare čaršije u kojoj se nalazimo. Negujemo tradiciju, kako porodičnu tako i profesionalnu. To je ujedno i odlika našeg grada, spoj starog i novog, prošlosti i sadašnjosti.
I za kraj: šta za vas znači Novi Pazar i kako biste opisali odnos ovog grada i vašeg studija? Može li se reći da je FotoStudio „Izet“ deo identiteta Pazara?
Naravno. Naš studio je deo identiteta Pazara, kao što je i Pazar deo nas. Ovaj grad nas je oblikovao, dao nam ljude i lice koje svakodnevno beležimo.
Razgovor sa Saladinom i Samerom Tripkovićem vas zapravo uvuče u onu mirnu atmosferu studija u kojoj se svetlost i senka prepliću u jednu priču. Njihove reči, poput njihovih fotografija, svedoče o poštovanju, tradiciji i veri u lepotu svakodnevnog života.
FotoStudio „Izet“ nije samo porodični posao, već sećanje jednog vremena od početka do sada koje je pretočeno u sliku. U svakoj fotografiji, u svakom kadru, prepoznaje se duh njihovog oca, čika Izeta, i onaj isti pogled pun razumevanja i topline.
I zato, dok posmatram njihove radove, pomislim da je možda upravo to smisao umetnosti, da ono što je prošlo ostane živo, i da se dobrota, ako je stvarna, prepozna i bez potpisa.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
