U razgovoru za rubriku „Na kafi sa…“, govori o putu koji ju je doveo do ove profesije, o konkretnom radu na terenu, izazovima sistemskog uređenja zelenila i o razumevanju prostora kao procesa.
- Kako je uopšte nastala ideja da se bavite pejzažnom arhitekturom? Kada ste prvi put čuli za tu profesiju?
Iskreno, vrlo rano, i potpuno slučajno. Kao dete sam upoznala devojku u Beogradu koja je studirala pejzažnu arhitekturu. Bila sam možda treći ili četvrti razred osnovne škole. Sećam se da sam je pitala šta je to što radi, a ona mi je rekla da studira pejzažnu arhitekturu i pokazala mi jedan svoj projekat. Tada sam prvi put čula za tu profesiju i ta ideja mi je nekako ostala u glavi, iako tada nisam ni znala šta tačno podrazumeva.
Kasnije, kako su godine prolazile, shvatila sam da nisam tip za klasične „naučne“ ili kancelarijske profesije poput prava ili ekonomije. Uvek sam imala neku poluumetničku crtu, ali se nisam pronalazila ni u čistoj umetnosti. Kada je došlo vreme da razmišljam ozbiljno o studijama, ponovo sam se setila pejzažne arhitekture, počela sam da čitam o tome, pogledala prijemni ispit i tada sam shvatila, to je to. Upisala sam fakultet, upala na budžet i završila studije. Bila sam prva osoba iz Novog Pazara koja je zavrsila pejzažnu arhitekturu i hortikulturu, a mislim da sam I dalje jedina sa ovim fakultetom u gradu.
- Kako biste nekome ko prvi put čuje objasnili šta je zapravo pejzažna arhitektura?
Pejzažna arhitektura je vrlo široka disciplina i nudi mnogo različitih mogućnosti. Ljudi često misle da se pejzažni arhitekti bave samo „sadnjom cveća“, a to je najmanji deo posla i to uglavnom u završnoj fazi projekata. Pejzažni arhitekta postoji u svakom većem gradu i bavi se upravljanjem zelenila grada, planiranjem i projektovanjem trgova, skverova, parkova, javnih prostora, ali i kontrolom zdravstvenog stanja zelenih površina, očuvanja postojećeg drveća, unapređenje mikroklime i sl.
Radimo u timovima sa arhitektama, urbanistima, građevincima, ali se mnogi bave i hortikulturom, odnosno uzgojem biljaka. Neki imaju svoje rasadnike, proizvode sadnice, bave se ozelenjavanjem, održavanjem ili projektovanjem. Ja sam se, na primer, ovde, najviše bavila ozelenjavanjem i održavanjem, ali bilo je i projektovanja. Suština je da ova profesija daje veliki izbor, svako može da pronađe oblast koja mu najviše odgovara.
- Kada ste se vratili u Novi Pazar, kako je izgledao Vaš prvi profesionalni angažman u gradu?
Nakon zavrsenog mastera preselila sam se u Istanbul, gde sam zivela 5 godina. U tom periodu tadasnji direktor Gradske cistoce prepoznao je potrebu da se gradsko zelenilo podigne na visi nivo I znajuci moje obrazovanje iz oblasti pejzazne arhitekture, pozvao me je da se ukljucim u rad. Taj poziv je znacio moj povratak I moj prvi veci angazman u mom gradu, rad na projektu rekonstrukcije parka, 2022. godine. U okviru tog projekta zamenjen je kompletan travni pokrivač, postavljen automatski zalivni sistem, zamenjen je i dopunjen parkovski mobilijar, uvedene su nove staze, a podignuta je i pergola sa vertikalnim ozelenjavanjem. U okviru projekta bila je i sadnja velikog broja drvenastih, žbunastih i cvetnih sadnica.
Imali smo jako kratak rok za konkurisanje, ali smo uspeli i dobili sredstva za realizaciju.
- Taj park je tada bio veoma zapažen među građanima. Kako ste Vi doživeli reakcije ljudi?
Iskreno, to mi je bilo jedno od najlepših profesionalnih iskustava. Te godine sam dobila mnogo pozitivnih reakcija i komplimenata. Ljudi su često govorili da park nikada nije lepše izgledao. Korisnici su se svakodnevno okupljali radi fotografisanja, šetnje, organizovanja događaja. Kada vidiš da ljudi žive prostor koji si ti osmislio, to je poseban osećaj.
Danas, kada prođem tim delom parka, primećujem da je deo prostora izgubio prvobitan izgled, uglavnom zbog nesavesnog korišćenja pojedinaca, ali radićemo na tome da prostoru vratimo stari sjaj.
- Pomenuli ste da ste jedno vreme boravili u Istanbulu. Kakvo je bilo to iskustvo i šta Vam je donelo u profesionalnom smislu?
Boravak u Istanbulu mi je značio pre svega u širenju pogleda na posmatranje prostora, grada i odnos prema zelenilu. To je ogroman grad u kojem se jasno vidi koliko su plansko uređenje i urbanizam važni, ali i koliko se, barem na normativnom nivou, vodi računa o zelenim i javnim površinama.
Tamo sam imala priliku da se upoznam sa drugačijim zakonskim rešenjima, prema kojima nove zgrade moraju imati jasno definisanu kvadraturu zelenih površina, kao i određen broj sadnica u odnosu na veličinu objekta. Iako se ta pravila u praksi ne sprovode uvek dosledno, sama ideja sistemskog pristupa prostoru mi je bila veoma značajna. To iskustvo mi je ostalo kao važna referenca i često mi se vraća kao poređenje kada razmišljam o razvoju gradova kod nas, posebno u kontekstu ubrzane izgradnje i nedostatka zelenih površina.
- Koliko je zahtevno raditi taj posao, naročito kao žena, u jednom gradskom sistemu?
Nije uvek lako, često postoji pritisak i nije jednostavno izboriti se u okruženju koje je pretežno muško. Posao često zahteva rad na terenu i koordinaciju sa različitim službama. Sa radnicima imam dobar odnos. Mislim da me poštuju jer vide da znam šta radim i jer sam stalno na terenu. Nije uvek lako kada dođe mlada žena i objašnjava šta treba da se radi, ali uz strpljenje i rad, stvari se postave na svoje mesto.
- Kako izgleda jedan Vaš radni dan u gradskom zelenilu?
Radni dan počinje oko sedam ujutru. Radnici se raspoređuju na različite lokacije. Ako imamo projekat pošumljavanja, stižu sadnice, radi se prijem, proverava se stanje i kvalitet sadnica. Nakon toga se raspoređuju na planom utvrđene lokacije za sadnju, sadnja: kopanje jama, zatrpavanje, ankerisanje, zalivanje. Dok traje proces sadnje, često sam sa radnicima, ako ostane vremena, radnici se raspoređuju na svakodnevne aktivnosti vezane za održavanje zelenila, kao što je košenje, orezivanje i sl.,vrši se evidencija urađenog nakon svakog dana i planiranje narednog dana.
- Koliko je građanska svest važna za očuvanje zelenila i da li je primećujete u Novom Pazaru?
Mislim da svest postoji i da se polako budi, ali problem je u tome što mnogi misle da „njihovo malo“ ne može da napravi štetu. A zapravo, svaka mala neodgovornost se sabira. Novi Pazar se brzo gradi i razvija, i to stvara pritisak na zelene površine.Ljudi sve više prepoznaju značaj zelenila, ali potrebno je još mnogo truda i zajedničkog rada da bi se to zaista videlo u praksi.
- Šta bi svako od nas mogao da uradi kako bi doprineo zdravijem i zelenijem gradu?
Mislim da je najvažnije da krenemo od edukacije, posebno dece. Da im objasnimo koliko je važna krošnja jednog drveta, koliko drveće utiče na kvalitet vazduha i života u gradu. Ako kod najmlađih razvijemo tu svest, sigurno možemo promeniti budućnost.Takođe, važno je da reagujemo kada vidimo da se nešto radi pogrešno, da objasnimo zašto to nije u redu, umesto da ćutimo.
- Na koje projekte ste posebno ponosni?
Najponosnija sam na projekte pošumljavanja, ali i na svaki projekat sadnje visokog zelenila. Drvoredi su ono što daje posebnu lepotu gradovima i znam da je nešto što će trajati decenijama i služiti i generacijama koje dolaze.
Bio je jedan donatorski projekat, gde sam imala priliku da biram i neke vrste koje nisu dozvoljene kada su pošumljavanja, pre svega zbog porekla, a onda i visoke cene.Iako nisu autohtone, uspešno su se primile i prilagodile klimatskim uslovima. Trebaće vremena da dožive zrelost i pokažu svoju lepotu, a ja se nadam da će te vrste opstati.
- Ljudi često očekuju da pejzažni projekti budu „gotovi odmah“. Koliko je to realno?
To je česta zabluda. Naši projekti nisu gotovi odmah jer sadimo mlade sadnice. Mlade sadnice se lakše primaju, dok je presađivanje odraslih stabala vrlo skupo, tehnički zahtevno i rizično. To je proces. Potrebno je vreme da biljke porastu, da prostor dobije puni izgled. Ljudi često očekuju instant-rezultat, ali u ovoj struci to jednostavno nije moguće.
- Kako vidite budućnost pejzažne arhitekture u Novom Pazaru?
Iskreno, očekivala sam veće interesovanje. Kada sam završila studije, nadala sam se da će se više mladih opredeliti za ovu profesiju, ali to se nije desilo. Mislim da mnogi i dalje pejzažnu arhitekturu vide kao hobi ili kao „sadnju cveća“, a ne kao ozbiljnu struku.
Kod nas se ljudi najčešće opredeljuju za medicinu, stomatologiju, pravo, ekonomiju. Kada čujem da neko upisuje nešto drugačije, zaista se iznenadim. Volela bih da se to promeni, jer ova profesija pruža jedno posebno zadovoljstvo i kvalitet života.
- Za kraj, šta biste poručili srednjoškolcima koji razmišljaju o budućem zanimanju?
Rekla bih im da zamisle kako žele da provode svoje dane. Meni ovaj posao donosi neopisivo zadovoljstvo, većinu vremena provodim na otvorenom, okružena zelenilom, prirodom, parkovima, drvećem. To je moja kancelarija.Naravno, ima i administracije i projektovanja, ali veliki deo posla je na terenu. Mislim da je to nešto što daje poseban smisao svakom radnom danu.
Razgovor sa Nađom Imamović Gusinјac podseća da pejzažna arhitektura podrazumeva kontinuiran rad, strpljenje i odgovornost prema prostoru koji delimo. U intervjuu sa njom otkrivamo profesiju koja nije često u prvom planu, ali ima trajnu ulogu u oblikovanju prostora u kojem živimo.
Do sledeće kafe, uz veću pažnju prema zelenilu koje čini naš grad živim i lepšim.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
