Iz odgovora koje je dao, o detinjstvu u selu, odrastanju uz bake i dede, o značaju iskrenosti, empatije, o vezi sa prirodom i tradicijom, vidi se da Matejić u glumi i životu traži dubinu, suštinu i autentičnost.
Kako je bilo odrastati najpre u Babušnici, pa Donjoj Vrežini i onda u Nišu?
U Babušnici sam bio okružen starim ljudima, pa tako i njihovim navikama, pričama o mitovima i legendama tog kraja, kao i običajima. Kada te, pored roditelja, vaspitavaju babe i dede i prababa (koja mi je umrla 2016. godine), ti zapravo primaš učenja i od njihovih baba i deda, a to je bitno i ogromno nasleđe. Mislim da mi je taj period tamo mnogo pomogao da kasnije budem u kontaktu sa sobom, poznajući i preispitujući svoj kod, svoje poreklo, svoju genetičku mapu koja usmerava svakog čoveka. U Vrežini, koja je deo Niša, samo sam nastavio da razvijam maštu i igru, uvek tražeći prirodu. I danas, kao i tada, meni je priroda i uteha i luksuz. Prirodu ne doživljavam samo kao spoljašnju sliku na koju reaguju naša čula i naša duša, već i kao duboku unutrašnju sponu sa sopstvenim bićem, onu kopču koja, zapravo, budi u nama orijentir gde smo u sebi i svetu.
Odrastali ste uz babu, dedu, prababu i pradeda. Kako je taj svet oblikovao Vašu osetljivost i odnos prema životu i glumi?
Četiri prababe, dva pradede i dve babe i dva dede – i sa majčine i sa očeve strane. Taj svet je definitivno oblikovao sve u meni. Ranije sam to naslućivao, sada to znam. U tako jakoj zajednici, gde nije reč samo o porodici, već i o familiji, ali i odnosu prema komšiluku, prijateljima i drugim ljudima iz sela – vi morate da poštujete drugoga, a da uvek budete iskreni. Naučen sam toj iskrenosti, naučen sam da pomažem drugima i da zaista imam veliku empatiju. Tolika empatija ponekad nije dobra, ali tako je. To i jeste velika osetljivost prema životu, koja mi u glumi dosta znači. Tako naučiš da je čovek biće rada i da „treba raditi u znoju lica svog“, da taj „značaj malih fizičkih radnji“ zaista ne da prostora za depresiju. Tuga i muka postoje, i prepreke ka sreći postoje, ali se akcijom i životnom vitalnošću prevazilaze. I zajednicom. Humorom, takođe. Suživotom sa životinjama. To sam sve tamo naučio. Zatim, pričanje priče, gde shvatiš da je život jedna priča vrlo postupna i slikovita. Požrtvovanje, takođe. I najviše od svega to da umeš da staviš drugoga na prvo mesto, a ne sebe. Današnji svet to negira.
Negde ste pomenuli da se ljubav prema glumi otkrila tek u srednjoj školi. Kako ste shvatili da će gluma biti Vaš put?
Sasvim slučajno sam otišao na časove glume, zahvaljujući bibliotekarki Jorgovanki Zdravković. To je bilo u Narodnom pozorištu u Nišu, kod glumice Jasminke Hodžić. Prvi i snažan utisak bio je to da postoji grupa mladih ljudi koji imaju slične sklonosti ka umetnosti kao ja. Tu se, dakle, nastavila moja igra i kreativnost. I moja spasonosna, ali i osvetoljubiva ljubav prema Iluziji. Zatim, tada sam počeo da gledam pozorišne predstave, i to pojedine po desetak puta. Meni se tada pojavio jasan ideal. I kako sam ja prvi put ušao u pozorište, tako je pozorište ušlo u mene – kao Sveti Duh. Koji me je, verujem, spasao.
Kakav je Vaš pogled na mlade glumce danas? Šta ih izdvaja, a šta im nedostaje?
Pojam igre se promenio. I menja se aktivno. To jeste problematično sa pozicije pedagogije glume. Sadašnja dečja igra maltene isključuje drugog – igrač se igra samo sa sobom. I tu nema kontakta, odnosa i razmene. Tu nema gladi za komunikacijom, za deljenjem sopstvenog sadržaja i unutrašnjeg sveta sa drugima. To je osnovni problem. Međutim, još uvek postoje oni pojedinci koji su na pravi način doživeli to veliko polje za igru, a kojima je dat talenat. Današnje mlade glumce izdvaja to što su često relaksiraniji od prethodnih generacija; često to ima dobre strane, ali i loše, kao što je manjak odgovornosti, pa čak i posvećenosti. S druge strane, oni zaista barataju sa gomilom informacija, pa su neki od njih vrlo zreli jer umeju da informaciju pretoče u put ka obrazovanju, ka shvatanju života. Svet kojim su okruženi, u kome rastu, negira iskrenost, ismeva je često – i to je velika zamka za nekog ko tek počinje da se bavi glumom. A u toj iskrenosti leži sve. Tako da su ta duševna otvaranja danas možda teža nego ranije. I treba biti strpljiv sa tim, ali i uporan. Takođe, s jedne strane neki imaju podeljenu pažnju, ali svrishodnu, umeju da se uspešno fokusiraju na razne stvari istovremeno, i tu dobijaju dinamiku i brzinu delanja; ali ima i onih kojima je jako teško da se koncentrišu, pažnja im je rasejana i nema rezultata. Takođe, profesionalni život im ne daje dovoljno inspiracije koja je bitna za glumca, kao ni načini na koje se pripremaju predstave, a naročito kako se danas snima – sve to često ne pomaže nečemu što je u glumi jako važno, a to je proces. Ipak, ja verujem u mlade. Mislim da, ako se radi na pravi način, rezultat ne može da izostane.
Šta je za Vas suština glume? Tehnika, iskrenost ili duhovno traganje?
Za mene je tehnika glume unutrašnja tehnika. Ona se tiče i iskrenosti i duhovnog pristupa. Sve spoljne veštine u glumi samo su elementi za glumu, bitni elementi. Ali suština glume je unutrašnja akcija – činjenje, postupanje, delanje. Iz tog psihološkog i duševnog impulsa proizilaze sva spoljašnja glasovna i fizička sredstva. U takvom shvatanju glume bitno mesto ima jedinstvo tehnike i etike.
Za glumu se vezuje ono što se radi kao vid tehnike „psihoanaliza lika“. Da li je moguće do kraja dokučiti Ličnost?
Ličnost i jeste bitna reč – dakle, ne stereotip, prototip ili tip, već lik koji vodi do Ličnosti. Tu nije reč samo o realističkom izrazu, nego o savladavanju glumačkog zanata. Razne su tehnike stvaranja lika, i čak taj postupak identifikacije glumca sa likom nije potpuno objašnjiv, ali postoje jasni koraci do toga. Da bi glumac bio ubedljiv, on mora da se identifikuje sa svojim likom. Dakle, to je taj scenski lik, ali na njegov jedinstveni način – bilo da glumac igra Hamleta, Malog princa, crtani lik, oblak, vetar ili čak ideju. Glumac uvek mora u sebi da odgovori na ista zanatska pitanja. Tako smo mi učili. Dakle, glumac se na izvestan način stapa sa zamišljenim likom, pozajmljuje mu deo sebe, ali i uzima od njega pojedine osobine i kao da se tada kreira još jedna nova duša na sceni. To zovemo treća svest. To je kada glumac i lik postaju jedno, kada glumac dođe do svog plemenitog Ja. Razni likovi traže razne pristupe postovečenja. I razni su odnosi glumca sa svojim likovima. Dakle, dokučiti Ličnost značilo bi dokučiti sebe u drugačijim okolnostima, odnosima, problemima – u osobinama koje postoje u nama, ali možda nisu uvek na površini, a te osobine mogu biti i psihičke, duševne i fizičke, telesne.
Znajući Vaš iskren odnos sa profesorom Vladom Jevtovićem, volela bih da mi kratko opišete i kažete, ko je bio prof. Vladimir Jevtović? Šta je najznačajnije što ste od njega naučili (o glumi, pedagogiji)?
Profesor dr Vladimir Jevtović bio je veliki pedagog glume. Majstor svog pedagoškog zanata. Imao je obrazovanje i karakter koje je usmeravao ka pomaganju talentu. Voleo je glumu drugih više od svoje glume. Bio je erudita i posvećenik koji je bez ostatka služio pozorištu. Željan znanja, veliki eksperimentator, čak alternativac koji je znao koliko su bitni temelji i tradicija u glumi. Bio je veliki poznavalac psihologije. A kao magistar filozofije i doktor teatrologije, uspeo je da od glume stvori praktičnu filozofiju. Naučio sam od njega da je gluma – radnja. Snagu koncentracije. Da je biti iskren – sve. Da treba uvek biti veran sebi. Biti u kontaktu sa sobom. Naučio sam da za svakog studenta postoji individualna šifra koja se strpljivo traži. Moć postupnosti. Moć zdravog pristupa i glumi i životu. Naučio sam još mnogo toga u šta verujem bez pogovora, jer se pokazalo kao sasvim tačno u praksi.
Pored glume, pišete i poeziju. Kako su se te dve umetnosti susrele u Vama?
Poeziju pišem od trećeg razreda osnovne škole. To je moja prva umetnička ljubav. Gluma i poezija i imaju i nemaju zajedničkih tačaka susreta. Obe traže fokus i iskrenost, lično učešće, kao i sklad, ritam, dinamiku. Ipak, poezija je stvaranje u usamljenosti, a gluma je javna usamljenost. Mislim da sada tek dolazim u period života kada gluma može da pomogne poeziji – i obrnuto.
Koje pesnike najviše čitate? Postoji li stih koji Vam je posebno drag?
Volim Jesenjina. Odmah zatim Rakića, Šantića, Raičkovića, Crnjanskog, Miljkovića, Dučića, Desanku, Bodlera, Remboa, Rilkea. I volim Jesenjina.
Gde za Vas leži lepota u umetnosti – u formi, emociji ili u susretu čoveka i dela?
Za mene, lepota u umetnosti leži u autentičnom doživljaju sveta ispoljenom na jedan plemenitiji i estetičniji način. Prvo je sadržaj (tu su i misao i emocija), zatim forma koja mora da donosi sklad, harmoniju, ritam i dinamiku, a onda sledi susret gledaoca, čitaoca ili slušaoca sa stvorenim.
Da li se često vraćate korenima i koliko je to važno za umetnika?
Ja se vraćam često – fizički koliko mogu, trudim se maksimalno da bude često, a mentalno i duševno stalno. Smatram da je to od presudne važnosti za svakog čoveka, a za umetnika naročito, iako to možda mnogi ne misle tako. Neko reče da budućnost pripada onima koji se najduže sećaju svoje prošlosti. Slažem se. I mislim da često nismo svesni koliko smo „rezultanta svojih predaka“ i da naši preci govore kroz nas, na ovaj ili onaj način. Odsecite koren, pa gledajte koliko će dugo da cveta cvet ili krošnja sa svim listovima, granama i pupoljcima. Treba zalivati svoje korene. Savremeni naučnici kažu da su naše akcije = naši roditelji, naše emocije = naše babe i dede, naša misaonost i ideje = prababe i pradede. Tako kažu. Ali to je dugačka tema.
Za kraj, kako ste doživeli Novi Pazar i ljude koje ste sreli prilikom posete?
Novi Pazar je za mene grad jako autentičnih ljudi, jakih ljudi, zanimljivih. Grad u kome se vidi kompleksnost življenja, čvrst spoj tradicije i novih shvatanja. Novi Pazar ima veliku životnu vitalnost, jak duh i lepotu različitosti.
Kada govori o glumi, zapravo govori o životu. Govori o radu, o vernosti sebi, o potrebi da se čuje drugi. Njegova misao da „odsečeni cvet ne može dugo da živi” nosi istinu: umetnik mora znati odakle dolazi da bi razumeo gde ide. U njegovom doživljaju sveta sve ima smisla samo ako je iskreno, ako ima pokret i kretanje ka napred, kretanje ka naviše.
Dušan Matejić nas podseća da gluma, baš kao i život, postoji samo dok traje u susretu, u dijalogu, u dodiru, u priči koja se prepričava. Do neke naredne kafe i nekog novog razgovora, ostaje utisak da u njegovim rečima stoji svedočanstvo istine i iskrenosti.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
