Žar s kojim govori o sportu ne deluje nametljivo, već prirodno. Naprotiv, u jednom trenutku uhvatite sebe kako pomislite da sve o čemu govori zvuči ,,lako’’. Upravo tada postaje jasno da neko svoj posao radi na pravi način, kada ga predstavlja tako da deluje dostupno, razumljivo i smisleno, a ne nedostižno ili prenaglašeno.
Iako sa strane ponekad sve izgleda lako, iza tog utiska stoje godine rada, discipline, učenja i odgovornosti. Kada nešto deluje jednostavno, a znamo da nije, to je uvek znak istinske veštine. Iz takve pozicije nastaje i ovaj razgovor.
Kako je izgledao Vaš početak u sportu? Da li je karate bio Vaša prva ljubav, ili ste u svet treninga ušli nekim drugim putem?
Moj ulazak u sport je vezan za karate. U mojoj porodici je karate već bio prisutan, i vrlo rano sam ušla u salu. Iskreno, čak se ne sećam svojih prvih dana treninga, dugo sam mislila da sam počela sa 6–7 godina, a kasnije sam saznala da sam u salu ušla sa četiri. Volim da kažem da sam tada ušla u salu i da iz nje nikad nisam izašla: kroz godine se menjao način na koji sam u sportu, ali sport je ostao moj kontinuitet. U karate sam se zaljubila dok sam posmatrala kako se trenira i kako sport može da postane način života.
Karate zahteva i telo i um – preciznost, koncentraciju, smirenost. Koliko su te osobine oblikovale Vaš današnji pristup kao treneru u fitnesu?
Karate me je oblikovao kao osobu, sportistu i trenera. Naučio me je disciplini, fokusu i mentalnoj promeni u trenutku kada treba da se uradi zadatak. I danas, kad radim, često prepoznajem isti unutrašnji osećaj koji sam imala kao takmičar: taj način koncentracije, odgovornosti i istrajnosti prenosim u rad sa ljudima. Karate je za mene temelj, ne samo fizički, nego i u načinu razmišljanja. Naučio me je dosta toga, i to se vidi u mom radu: u načinu na koji pristupam procesu, u načinu na koji tražim doslednost, i u tome da se telo i um uvek posmatraju zajedno.
Vi ste licencirani IFBB trener i sertifikovani funkcionalni trener. Šta zapravo podrazumeva taj nivo stručnosti, i kako izgleda Vaš radni dan u praksi?
Za mene, stručnost znači da se stalno uči i da se ne radi površno. Fitnes je postao trend i često se dešava da ljudi uđu u taj posao bez znanja i bez odgovornosti. Postoji razlika između onih koji se bave ozbiljno i onih koji površno ulaze u posao. Ljudi nekad gledaju samo cenu i spoljašnji utisak, a nemaju predstavu da nepravilno formirani treninzi mogu naneti više štete nego koristi.. Trening nije “isti za sve”, i nije samo vežbanje, mora da se zna kome se pristupa, kada, kako i zbog čega. Zato mi je važno da edukacije i licence budu rezultat realne želje da se uči i da se radi ozbiljno, a ne formalnost.
U praksi, moj rad podrazumeva i razgovor i procenu: osoba prvo dolazi kao čovek, pa tek onda kao “klijent”. Ja postavim pitanja, slušam odgovore, posmatram kako razmišlja i kako se oseća, i tek onda gradim pristup i plan, jer cilj nije samo da se odradi trening, nego da trening ima smisla i pravac.
Mnogi smatraju da je fitnes samo fizički rad, ali je potreban i dublji pristup čoveku. Koliko psihologija i odnos prema telu utiču na rezultate koje postižete sa klijentima?
Psihologija ima snažan uticaj u radu sa ljudima. Svaki pojedinac dolazi sa različitim životnim okolnostima i unutrašnjim stanjima, zbog čega se ne može svima pristupati na isti način. Trening se doživljava kao istovremeno fizički i psihološki proces. Često se dešava da osoba ne vidi rezultate odmah, što može da je obeshrabri, pa je važno unapred je pripremiti na to da se promene nekada ne pojavljuju u prvom, drugom, pa ni trećem mesecu. U svom radu polazim od toga da je neophodno uvažiti želje klijenta, ali istovremeno pratiti njegove realne performanse i spremnost, kako fizičku, tako i mentalnu. Klijenti često nemaju objektivan uvid u sopstvene mogućnosti i stanje, zbog čega se napredovanje gradi postepeno, ali na način koji ne stvara osećaj poraza, već razumevanje da je reč o procesu.
Moj pristup je individualan. Cilj je da osoba radi ono što joj koristi, a da se pritom oseća sigurno, poštovano i motivisano.
Sarađujete i sa karate klubom Feniks i sa fitnes centrom MV Active. Kako uspevate da spojite rad u dve različite sportske sredine, i da li te dve discipline neguju različite tipove energije i motivacije?
Za mene, karate i fitnes ne mogu jedno bez drugog. U radu sa decom i u radu sa ženama pokretačka snaga je ista. Kod dece je to građenje samopouzdanja, discipline, odnosa prema porazu i kritici, učenje da se istaknu i da budu stabilniji. Mi imamo i školu sporta, gde se deca kroz igru uče osnovnim koracima: motorika, koordinacija….ali kroz igru.
Karate je ozbiljniji i zahteva da dete bude svesnije, zato je tu drugačiji pristup. U radu sa ženama, meni je važno osnaživanje – buđenje snage i ženstvenosti. Dolaze žene sa malo samopouzdanja, misle da mogu malo, a ja im pokazujem da mogu više. I kad se taj momenat iz sale prenese u druge sfere života, to je najlepši deo. I, možda su ovo dva ,,sporta’’ koja su različita, ali za mene suština rada je ista – da sport bude mesto gde osoba raste.
Šta za Vas znači snaga? Da li je to mišić, kontrola, ravnoteža, ili nešto dublje?
Snaga je za mene mnogo više od mišića. To je kontrola, ravnoteža i istrajnost, ali i unutrašnja stabilnost. Snaga je kad osoba može da ostane dosledna procesu, da ne odustane kad ne vidi rezultat odmah, da nauči da sluša svoje telo, i da se menja postepeno, ali trajno.
Ljudi često traže brze rezultate. Kako ih učite strpljenju i doslednosti, i koliko je u današnje vreme teško sačuvati zdrav odnos prema telu i slici o sebi?
Živimo u instant vremenu i ljudi često očekuju “sad i odmah”. Ja se trudim da od starta objasnim da je trening proces i da se telo ne menja preko noći. U prvom periodu važno mi je da se međusobno upoznamo: ja upoznajem telo, mogućnosti i mentalni sklop osobe, a osoba vidi da li se oseća dobro u tom radu. Tek posle toga kreće ozbiljniji proces.
Takođe, često naglašavam da trening nije samo sat vremena u sali: važni su san, ishrana, navike i svakodnevni život. I da rezultat nije samo vaga, nekad se promene vide u snazi, obimima, energiji, držanju i samopouzdanju. Zdrav odnos prema telu je težak baš zato što svi mere brzinom promenom, a telo ne funkcioniše tako. Takođe, važno mi je da motivacija bude zbog njih samih. Kada osoba želi da izgleda lepo prvo zbog sebe, to je suština. Kad želi zbog nekog drugog, ta motivacija u jednom trenutku može da nestane. A kad se osoba pogleda u ogledalo i kaže da želi promenu zbog sebe – onda to ima stabilnost.
Šta Vas najviše ispunjava u poslu, trenutak kada klijent postigne fizički cilj, ili kada primetite da je promenio stav prema sebi i svom telu?
Najviše me ispunjava promena u stavu. Kad su deca u pitanju, velika satisfakcija je kad vidimo kako dete kroz godine spozna sebe, nauči se strpljenju, unutrašnjoj snazi i postepeno gradi sebe kao ličnost. Ka neko dete, koje je bilo malo, postane stabilna osoba, i kad zaključimo da je sport bio deo tog rasta.
Meni je važna i inkluzija: deca sa smetnjama u razvoju treba da budu deo sporta i deo kluba. To je normalno, to je život, i deca uče da nema straha, nema čudnih pitanja, nego se prilazi, prihvata i stvara se osećaj pripadnosti. To je nešto što sport može da uradi.
Meni sport nije trend. Posmatram ga ozbiljno, dugoročno i na jednom “medicinskom” nivou: kao ulaganje u zdravlje, stabilnost i kvalitet života, ne samo kao estetiku.
I za kraj, Novi Pazar je grad sporta. Šta biste poručili mladima u Pazaru koji žele da se bave sportom, ali nemaju podršku ili veruju da “nisu za to” i šta je, po Vama, najveća snaga koju sport može da da ovom gradu?
Novi Pazar jeste i biće grad sporta. A mladima koji žele da se bave sportom, a možda nemaju podršku ili veruju da nisu dovoljno spremni, poručila bih da niko nije rođen spreman. Svi smo nekad bili početnici i sport, u suštini, ne traži savršenstvo. On traži istrajnost, veru u sebe i spremnost da se ostane na tom putu. Podrška nekad ne dođe odmah, ali se vremenom stiče kroz rad, karakter i upornost.
Mislim da on mladima daje pravac i jednu zdravu alternativu. Sport spaja ljude i jasno pokazuje da Novi Pazar ima ozbiljan potencijal, veliko srce i snažnu energiju. Činjenica je da je iz jednog grada poteklo više sportista koji su učestvovali na Olimpijskim igrama, što samo potvrđuje koliki potencijal ovaj grad ima. Kada ulažemo u sport, mi zapravo ulažemo u budućnost Novog Pazara.
Kroz ceo razgovor provlači se jasna nit: sport kao prostor rasta, a ne kao prolazni, instant, trend. Eminin pristup zasnovan je na procesu, na dugoročnom radu sa čovekom – bilo da je reč o detetu koje tek uči prve korake ili o odrasloj osobi koja kroz trening ponovo gradi odnos prema sebi.
U tom smislu, sport se ne pojavljuje kao cilj sam po sebi, već kao sredstvo: za stabilnost, samopouzdanje, disciplinu i zdrav odnos prema telu. Posebno je značajno to što se takav pristup razvija upravo u Novom Pazaru, gradu snažne sportske tradicije, ali i gradu u kojem sport ima važnu vaspitnu i društvenu ulogu.
Do sledeće kafe … Neka i sport bude mesto uzrastanja.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
