Ko je Lejla Pluncević – kako bi sama sebe predstavila, izvan onoga što ljudi vide na mrežama?
Ja sam Lejla, osoba koja se trudi da jedna funkcija ne isključuje drugu, ali sam pre svega majka i žena koja se raduje životu. Volim da stvaram i da koristim sve darove koje život pruža. U javnosti Lejlu doživljavaju na nekoliko načina, ali u svojoj privatnosti sam vrlo emotivna, ozbiljna kada treba i neretko spontana u skoro svemu.
Završila si Učiteljski fakultet, a postala si poznata po humoru. Kako si od učiteljice stigla do komičarke?
Mislim da to jedno drugo nije isključilo – učitelj mora da ima dozu humora da bi radio s decom. Nije bilo prilike da budem zaposlena u školi, pa još nisam dobila priliku da se proslavim kao učiteljica ali jesam iskoristila priliku da na mrežama ostavim deo sebe, jer su ljudi prepoznali iskrenost i dozu humora. A želim ljudima da im nikad nijedan jedini dan ne prođe bez doze humora. Uz sve to, ostaje velika želja i ambicija da budem u učionici i tu ostavim najveći deo sebe.
Kako su nastali Reklamožderi i šta je ono po čemu biste voleli da vas ljudi pamte?
Reklamožderi su nastali sasvim slučajno. Na poziv jedne firme napravili smo reklamu, a iz toga se rodila ideja da bi reklame mogle da dobiju novu prizmu. Shvatili smo da se poruke efikasno prenose humorom, pa smo odlučili da to i činimo ne samo kroz reklame, već i kroz skečeve koji šalju snažne poruke, nekad i kritike. Volela bih da nas pamte kao ekipu koja je ljudima ulepšavala dan i vraćala osmeh. Bili bismo srećni ako bi pamtili samo poruku koju šaljemo i ako bismo poslužili drugima kao inspiracija.
Kad smišljaš skečeve, šta te najčešće inspiriše – svakodnevica, ljudi oko tebe, reklame ili nešto četvrto?
Najviše svakodnevica. Najbolje šale nastanu kad posmatraš život oko sebe, ono što svi doživljavamo, ali možda ne primećujemo. Mene lično često inspiriše težnja za pravdom, a onda to pokažem onim što nas od te pravde deli. Reklame su samo začin.
Koliko ti znači humor – da li je on za tebe samo zabava ili i način da kažeš nešto ozbiljno o životu?
Humor je za mene i lek i poruka. Naravno da je zabava, ali često kroz šalu možeš reći stvari koje ljudi možda ne bi prihvatili na ozbiljan način. Smeh otvara vrata, a posle kroz ta vrata može da uđe i neka dublja poruka.
Šta ti je najteže, a šta najlepše u ovom poslu – i da li si nekad poželela da odustaneš?
Najteže je kad nema povoljnih uslova za stvaranje, a ideja je fenomenalna. A najlepše je to što imam priliku da radim ono što neizmerno volim, sa ljudima koji su izuzetni profesionalci u svom poslu. Divno je kad ljudi kažu da su se baš slatko nasmejali ili da smo im popravili dan. To je nemerljivo. Bilo je trenutaka kad sam se umorila, ali nikad nisam zaista želela da odustanem.
Koliko ti je važno da se publika prepozna u tvojim šalama, posebno ovde u Novom Pazaru i Sandžaku?
Jako mi je važno. Mi ovde imamo specifičan mentalitet, naš humor, naš jezik. Posebno mi je drago što na ovaj način nekako čuvamo kulturu i tradiciju ovog naroda. Upravo te stvari uspevamo i da pokažemo drugima zahvaljujući društvenim mrežama.
Da li je postojala neka situacija kada je tvoja šala naišla na neočekivanu reakciju publike?
Naravno, bilo je i toga. Nekad se ljudi uvrede iako ti to nije bila namera, nekad potpuno pogrešno protumače određeni sadržaj. Ali to je deo ovog posla i svesna sam toga da, čim si prisutan u javnosti, moraš biti spreman na kritiku. Moram se pohvaliti time da su takvi momenti zanemarljivi, a da je mnogo više pozitivnih kritika i da me najviše iznenađuju reakcije ljudi kada me negde sretnu, prepoznaju i ljubazno pozdrave.
Gde vidiš sebe i Reklamoždere za nekoliko godina – na društvenim mrežama, u pozorištu, na filmu?
Volela bih, sa Reklamožderima, da se širimo i na pozorište, i na televiziju, možda i na film. Ali društvene mreže će verovatno ostati naša baza, jer smo tu počeli i tu nam je publika najbliža, a za sada nema povoljnih uslova da kreiramo neki sadržaj koji bi videla još veća masa. A ja lično, pored Reklamoždera, volela bih sebe da vidim u učionici sa decom, kao novim nadama pred kojima ću moći da negujem prave vrednosti jednog društva i zajednice.
Ako bi mogla da ostaviš jednu poruku mladima koji žele da se bave humorom, šta bi im rekla?
Poručila bih im da se nikad ne plaše da budu svoji i da ne odustaju od onoga u šta veruju. Danas gledamo kako se studenti bore za svoja i naša prava, za pravdu i dostojanstvo, a to je ono što nikada, ni u kakvom slučaju ne smemo izgubiti. Njihova borba pokazuje da mladi imaju snagu da pokrenu promene. Isto važi i za humor – potpuno je besplatan i stvara promene koje možda i ne primećujemo. Ovom prilikom vraćam se na početak ovog intervjua – želim vam da nikad nijedan jedini dan ne prođe bez doze humora.
Moj susret sa Lejlom ostavio je utisak vedrine, iskrenosti i snage da se život posmatra kroz prizmu humora, ali i odgovornosti. Iz njenih reči se vidi da smeh nije samo zabava, već i način da se prenesu ozbiljne poruke i očuva duh zajednice. Bilo da je sa Reklamožderima ili sama, u virtuelnom prostoru ili, kako priželjkuje, jednog dana u učionici, Lejla ostaje verna svom motu – da nijedan dan ne prođe bez doze humora. Taj duh našeg razgovora ostaje kao nit koja podseća da smeh, ma koliko jednostavan bio, može biti i lek i pokretač promena.
