Ko je Naila Ibrahimović?
Pre svega, mama. Mama devojčice od 11 godina i dečaka koji uskoro puni 5. Uz to sam psihološkinja, psihoterapeutkinja u edukaciji, supruga i prijateljica. To su uloge na koje sam najponosnija i u kojima sam najviše „prisutna“.
Osim što ste psiholog, Vi ste i geštaltistkinja pod supervizijom. U geštalt terapiji često govorimo o kontaktu, prostoru u kojem čovek postaje svestan i sebe i drugog. Kako doživljavate taj „pogrančni prostor“ između dva bića?
Kontakt je „pogrančni prostor“ u kojem se dvoje zaista ugledaju. Zbog brzine života i stanja u sredini u kojoj jesmo, često zaboravimo sopstvene potrebe i postanemo „slepi“ i za tuđe, zato ne kontaktiramo kako bi trebalo. A kontakt je suštinski za razvoj: na granici kontakta donosimo svoju potrebu, pružimo ono što autentično jesmo i vidimo šta drugi jeste, tu nastaje „magija odnosa“. Danas imamo mnogo posredovane komunikacije „preko ekrana“: nema živog susreta, poruke tumačimo kako hoćemo, pa je lako preseći nešto što zapravo nismo ni doživeli.
Šta je za Vas sloboda? Gde prestaje sloboda, a počinje vezanost; može li čovek biti slobodan u ljubavi?
Sloboda počinje spoznajom sebe i biva potvrđena u „značajnom Drugom“ koji nas vidi i prihvata autentične, bez namere da nas menja ili stavlja u kalup. U sredini punoj očekivanja („ako si žena, majka, radnica, moraš da budeš takva i takva“) autentičnost se često proglašava buntom ili „odstupanjem“. Ipak, verujem da je sloboda mogućnost da budemo ono što jesmo, uz osvešćivanje sopstvenih potreba i uzajamno uvažavanje razlika u odnosu.
Zašto nekad bežimo i od bliskosti s drugima i od sebe? Da li je to strah od gubitka kontrole ili prirodna potreba da se povučemo i zaćutimo?
To je individualno. Često potiče iz ranih iskustava sa roditeljima, školom i vršnjacima. Bežimo jer nas je strah da se pokažemo, gasimo se pred novim i lepim, a to je baš ono sa čim treba raditi. Dodatno, današnji način komunikacije bez živog susreta otežava ostvarivanje bliskosti.
U izboru između onoga što nas čini sigurnim i onoga što nas „oživljava“, da li se tu najviše vidi naš unutrašnji svet?
Da. U geštaltu se neretko zadržimo u konfluenciji, fazi kada je „mi“ toplo i poznato, jer je to nalik ranom iskustvu zaštićenosti. Neko je po temperamentu istraživač i ide u neizvesno, neko voli plan do minuta. I u mom odnosu: ja sam sklonija riziku i istraživanju, partner voli isprogramirano; usklađujemo se tako što priznamo razlike bez gušenja tuđih potreba. „Nesigurno“ može biti lepo ako je to samo neizvesnost, a ne realna ugroženost.
Kako ostati celovit u susretu s drugim, a da ne podignemo zidove? Momčilo Nastasijević u jednoj svojoj pesmi navodi: „Moja sloboda se završava tamo gde počinje sloboda drugog.“ Gde prestaje „ja“, a gde počinje „ti“?
Granice se oblikuju baš na granici kontakta: jasno iznesem svoju potrebu i sretnem tuđu. „Ja“ postoji i van „ti“, ali od rođenja iskustvo topline s Drugim gradi osećaj sebe. Cilj nisu tvrdi zidovi, već propusne granice: autentičnost uz uvažavanje razlika. Volim i onu misao: „Ja ne postojim bez ti“, ne u smislu zavisnosti, nego priznanja da se bivanje u punini potvrđuje u odnosu.
Vi ste i majka. Šta vas je roditeljstvo naučilo o čoveku više nego bilo koja knjiga? Da li deca bude „dete u nama“?
Roditeljstvo me je duboko promenilo. Prošla sam postporođajnu depresiju, dugo je trajala i bila teška, i naučila me je ranjivosti, snazi, strpljenju i odlučnosti. Veliki deo majčinstva sam iznela sama, uz podršku majke, svekrve i muža koji često fizički nije bio tu, ali jeste podrškom. Danas svesnije zastanem i sagledam, da ne ponavljam ono što ne želim da prenesem. Vidim i koliko je važno da deci damo slobodu izraza: generacije koje su progovorile već su probudile mnoge uspavane, to je dragoceno.
U svetu opterećenom rezultatom i „postignućem“, koliko je važno detetu (i odraslom) dati dozvolu da samo bude, bez cilja i merenja, posebno u našem podneblju?
Veoma. Treba ih učiti osnovnim moralnim načelima i poštovanju sebe i drugih, ali i da poštovanje drugog ne znači gaženje sopstvenih granica. Prihvatati njihove odluke čak i kad nam se ne dopadaju, da rastemo zajedno s njima. Nije lako biti iskren i pošten u svetu koji često nije ni iskren ni pošten; i mi roditelji nosimo sopstvene nepravde, ali deci najviše pomaže da ih pustimo da bivaju i da cene sebe.
Imate li svakodnevnu praksu ili mali ritual za čuvanje mira? Gde ste i u čemu pronašli smisao života?
Nekada mi je smisao bio u karijeri i znanju, istraživačka radoznalost (zašto mozak radi kako radi, odakle dolazi to što zovemo duša) vodila me je kroz edukacije. Rođenjem ćerke, prirodno se sve usmerilo ka porodici; bilo je teško sagledati „novo ja“, ali sve više se smeštam u tu ulogu. Danas mi je najveći smisao da budem majka kakvu moja deca trebaju, uz strpljenje, snagu i energiju, i da svakodnevno usporim, oslušnem sebe i budem prisutna s njima.
Kako rešavate konflikt?
Nekad sam reagovala rigidno, mehanizmima koji tada „rade“, bez stvarnog razgovora. Danas, dopuštam drugome da bude to što jeste, aktivno slušam i zaista čujem. Ne doživljavam razliku kao napad, već kao istinu drugog. Mnogo mi je pomogao rad sa klijentima i rad na sebi: ako mogu da čujem njih bez odbrane, mogu i najbliže.
Šta je suština odnosa?
Poštovanje različitosti, bez uloge „spasitelja“. Pustiti odnos da se živi i dopustiti mogućnost da budemo i ranjivi i povredivi, ali i viđeni. Tamo gde postoji uzajamno poštovanje i prostor za autentično ispoljavanje, ostaje ono bitno i kad reči utihnu. U suštini, opet smo kod kontakta i ogledanja: to je ista nit koja povezuje sva ova pitanja.
Za kraj, kako biste psihološki opisali Novi Pazar?
„Pazar nekad“ i „Pazar sad“ su dve slike, uslovi života su se promenili, mentalitet je isti. I dalje postoji potreba da znamo sve o svakom, a premalo da zaista pogledamo u sebe; posebno kod devojaka se neguje obrazac da „treba sve da postignu“. Ipak, imamo veliku spremnost da nesebično pomažemo, to je naš najlepši kvalitet. Mana je sklonost da se mešamo i „savetujući“ namećemo. Rešenje je u kolektivnom radu na sebi: kad menjamo sopstvene obrasce, menjaće se i komšiluk.
Ako bismo naš razgovor saželi u jednu misao, bila bi to: „Kontakt je mesto gde se rađamo jedni (sa) drugima.“ Naila nas podseća da granice nisu zidovi, već mostovi koji čuvaju autentičnost i da moja sloboda staje gde počinje tvoja, ali se baš tu i susrećemo.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
