Kako biste Vi opisali svoje osnovno naučno interesovanje? Postoji li tema ili pitanje kojem se, bez obzira na različite pristupe i periode, uvek iznova vraćate?
Generalno gledano, predmet mojih istraživanja je srpska književnost 20. veka, preciznije odnos folklora i usmene književnosti i pisane. Od toga sam počela davnih dana, i vraćam se toj problematici. Nekoliko puta sam zagazila i u 19. vek. Međutim, postoje još dva rukavca u koje često zađem. Naime, niz radova sam napisala o slici drugog u književnosti (pisanoj, usmenoj), a poslednjih godina posebno o slici žene. Na tome sam radila sama i sa dragom koleginicom Violetom Janjatović (ti radovi su posebno zanimljivi, jer komparativno problematizujemo sliku žene u srpskoj i anglo-američkoj književnosti). Već imam građu za bar dve knjige, ali nikako da se uozbiljim.
Vaš rad se kreće između književne teorije i književne istorije, ali i između moderne poezije i usmene tradicije. Šta taj spoj, po Vašem mišljenju, donosi razumevanju savremene književnosti i zašto je važno da se ta dva polja ne razdvajaju?
Pre bih rekla da se kreće između savremene književnosti uopšte i usmene tradicije, ali kao što sam rekla, ne samo u tim okvirima. Kada je reč o prvopomenutom polju, smatram da je ono veoma važno. Naravno, samo sam jedna u nizu istraživača i istraživačica, koji se decenijama time bave. Zanimljivo je da su u tim vodama kako stručnjaci za usmenu književnost, tako i za savremenu. Ne bih rekla da se ta dva polja ne mogu razdvojiti, nije svako savremeno delo ukorenjeno u tu vrstu tradicije, ali nekada se iznenadimo kada u delu koje, naizgled, nema veze sa usmeno-folklornom tradicijom, prepoznamo zrnca tradicionalne kulture. Verujte, takva otkrića su čudesna. Važno je, ipak, čuvati se učitavanja i pronalaženja onoga čega nema.
Kada govorite o Vasku Popi, često ističete njegovu duboku vezu sa mitom, simbolom i arhetipom. Šta je, po Vama, najbolji način da mu se priđe kao pesniku, da li kroz jezik, kroz strukturu pesničkih ciklusa ili kroz kulturni i duhovni sloj koji nose njegove pesme?
O Popi je do sada mnogo pisano sa različitih aspekata, baš tih koje pominjete, i nekih drugih, ali ono što je jasno jeste to da se njemu ne može prilaziti samo iz jednog ugla, već upravo ukrštajući sve prilaze zajedno. Popa „obično osam nogu ima“…
Popina poezija ume da deluje istovremeno strogo i igrački, zatvoreno i otvoreno. Kako objašnjavate tu napetost između forme koja je precizna i značenja koje ostaje višeslojno i otvoreno?
Kada je pisano o Branku Miljkoviću kao neosimbolisti (a i iz nekih njegovih eseja se vidi), zaključeno je da stroga forma drži višesmislenost na okupu da se ne rasprsne. Ako smem da kažem, nije ni Popa daleko od tog obrasca. On jeste isključio znake interpunkcije, na primer, osim tačke na kraju (mada su prve verzije i stihovno i po tom pitanju bile drugačije), i time na neki način razobručio, formalno, svoje pesme, ali je stihove maksimalno kondenzovao (dužina, broj stihova u pesmi), našavši se na tragu svog pretka Momčila Nastasijevića.
U svojim studijama bavili ste se i složenijim simboličkim sistemima u Popinom delu, poput alhemijskih motiva. Kako biste čitaocu koji nije filolog objasnili šta takvi motivi znače u poeziji, da li su oni pre svega simboli, način mišljenja ili unutrašnja logika pesničkog sveta?
Pa recimo da je reč o svemu tome… Popa je pesnik duboko ukorenjen u kulturnu tradiciju, prvenstveno srpsku, ali je posezao, eto, i za nakim drugim, poput alhemijske. Naravno, to nije moje otkriće, ali smatram da sam u svojim istraživanjima dopunila neka dosadašnja tumačenja. Koliko je bio Popi važan taj segment, osim na osnovu pesama u nekolikim zbirkama, posebno u „Sporednom nebu“, može se zaključiti i iz prepiske se En Penington. Stojim iza teze da je on imao ideju, kada posmatramo simbologiju brojeva i nečeg drugog, kako u ciklusima, tako i zbirkama, o stvaralačkoj paraleli sa dostizanjem alhemijskog Veledela. Alhemija nije traženje recepta za pretvaranje nekih metala u zlato, već pronalaženje Kamena mudrosti. Tabula smaragdina ima sedam koraka, a upravo toliko zbirki je prvobitno, i iza toga stojim, Popa imao u planu da napiše. „Rez“ je došao kasnije, a o naslovu, kao i nekim drugim elementima, dalo bi se dosta toga reći.
Koliko je, po Vašem mišljenju, važno čitati Popu kao pesnika ,,pamćenja”, a koliko kao autora koji to pamćenje preoblikuje i daje mu novi smisao?
Popa jeste pesnik kulturnog pamćenja, a sâmo preoblikovanje i dodeljivanje novog smisla ne odstupa od toga. On je, kako se može naći u literaturi, sa Miodragom Pavlovićem, pedesetih godina 20. veka bio pesnik prevratnik. Međutim, nije li svaki pesnik, pa ako hoćete i prozaista isto to? Čuvar, prevratnik, rizničar, alhemičar, juvelir?
Kada govorimo šire o srpskoj književnosti 20. veka, gde biste danas smestili Vaska Popu? Da li on pripada jasno određenom pravcu ili je upravo njegova posebnost u tome što izmiče strogim podelama i periodizacijama?
Popa se sasvim lepo smestio u istoriju srpske književnosti… Ne može se reći da pripada pravcu ili nekom –izmu. On pripada, daću sebi slobodu da to kažem, sazvežđu u kome su, da ne idem dalje, usmeni književnici i književnice, neki srednjovekovni autori, Momčilo Nastasijević, Rastko Petrović, Miodrag Pavlović, Milosav Tešić, Alek Vukadinović… Ima pesnika još, ali i prozaista…
Čini se da savremeni čitalac često traži direktnost i jasnu poruku, dok Popa nudi zgusnut, simbolički jezik. Šta se, po Vama, gubi ako od književnosti očekujemo samo brzo razumevanje i jednoznačan smisao?
Ako književno delo brzo shvatite i pronađete samo jedan smisao, to ili nije dobra književnost ili ste vi loš čitalac. Pada mi na pamet jedna scena iz filma „Lajanje na zvezde“, kada učenici odgovaraju iz Hemije o alkoholu, pa, nakon Filozofovog odgovora, jedan od učenika kaže, parafraziraću: „Vidiš sa kakvim se predznanjem ide u kafanu“. Dakle, ni pisati ni čitati se ne da valjano bez (pred)znanja. Stari dobri naslov „Tradicija i individualni talenat“…
Kao profesorka na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, kako doživljavate rad sa studentima u tom akademskom i kulturnom prostoru? Da li Vas njihova pitanja i način čitanja književnosti nekad iznenade ili pomere Vaše sopstveno viđenje teksta?
Ehm, kao bivša profesorka na toj instituciji, nažalost… Pokušaću da odgovorim bez preterane sentimentalnosti, ako je to uopšte moguće, jer moji studenti u Novom Pazaru su bili moja deca. Rad sa njima, što se književnosti tiče, verovatno nije ni po čemu drugačiji od onog u nekom drugom univerzitetskom centru. Imate svuda, zalutale, odlučne, odlične, osrednje, one koji mogu, ali neće, one koji žele, ali baš i ne mogu, one koji i žele i mogu… Ono što bih izdvojila kao odliku mojih bivših studenata jeste to da su to deca vaspitana u dobrom duhu, koji sve više čili sa naših prostora; deca koja poštuju onoga ko poštovanje zaslužuje; koja jasno razlučuju pravdu i krivdu. Posebno bih istakla mlade žene koje studiraju, rade, podižu decu, drže porodicu na okupu. One su divljenja vredne. Takođe, tu su i sve one pametnice i vrednice – devojke i momci, kojima bi zaista trebalo dati priliku da menjaju ovo društvo i svet. Mada… Oni više ne čekaju, sami stvaraju prilike. Pazar je sv(ij)et!
Koliko rad u Novom Pazaru otvara mogućnost da se srpska književnost čita u širem, dijaloškom kontekstu, kao prostor susreta različitih tradicija, iskustava i perspektiva?
Svakako da otvara spektar mogućnosti. Imala sam tu privilegiju da mnogo toga što sam knjiški znala o islamu i bošnjačkoj kulturnoj tradiciji, spoznam uživo. Često smo, čak i ako tekst nema dijalošku notu tog tipa, razmenjivali znanja u smislu „kod nas je to tako“… Iskustvo, koje bih posebno istakla, tiče se još žive usmene tradicije. Naime, pisala sam rad o predanjima o Arapovom grobu, što je podrazumevalo i svojevrsni terenski rad. Vrlo sam ponosna na taj tekst, a dalja istraživanja tog tipa, nažalost, bila su osujećena institucionalnom „gulagovštinom“. Takođe, samo jedne godine doduše, bio je aktuelan izborni predmet na osnovnim studijama Poetika usmene proze, u okviru kojeg su studenti imali zadatak da sakupe usmena predanja iz svog kraja. Neki od njih su kasnije uradili i master rad na tu temu. To bi bila šteta ne objaviti… Sama prikupljena građa, posvećenost studenata, moje oduševljenje u čitavoj priči, neprocenjiva su i neizmerno dragocena iskustva.
I za kraj, ako biste morali da izdvojite jedan motiv, mesto ili priču kroz koju Novi Pazar najjasnije govori o svom kulturnom i duhovnom identitetu, šta bi to bilo i zašto?
Ne mogu da odgovorim na ovo pitanje tako kako ste zamislili. Naime, ja u Pazaru nisam samo radila 15 godina, ja sam u Pazaru živela, radovala se i bolovala, rušila se i izgrađivala… Pokušaću da, asocijativno, mapiram „moj“ Novi Pazar, pa ko shvati… Čavića kuća, Jevrejsko groblje, hamam, tišina ispred Đurđevih stupova; izvor Raške; rascep u vremenu, u Prvomajskoj, neposredno pre iftara u Mesecu Ramazana; miris pekara; Petrova crkva; mahale u koje sam znala da zalutam sama i bez straha; čurokot… Ono kad idem kroz čaršiju, pa mi se za dan javi na ulici više ljudi nego za pet godina u Novom Sadu… Deca – studenti bivši, koji i dalje misle na mene… Kolega koji mi je jednom rekao da sam prava hanuma… Kolege koje nazivam braćom, a oni mene sestrom… Odabrano društvo kolega i koleginica koji su mi, zahvaljujući radosti i mukama, postali rod… Eh…
Razgovor sa prof. Aleksandrom Popin otkriva književnost kao živi prostor pamćenja, tumačenja i ličnog iskustva. Između nauke, života, tradicije i iskustva otkriva se ono što sve nadilazi – ljudskost.
Do sledeće kafe neka poezija bude ta koja nas vraća suštini, istinitosti, postojanosti i radosti.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
