U razgovoru koji sledi govorimo o profesionalnom putu, iskustvu rada u međunarodnim medijima i ličnom odnosu prema novinarstvu kao odgovornoj profesiji.
Sećate li se trenutka kada ste shvatili da je novinarstvo poziv kojem želite da se posvetite dugoročno?
Novinarstvo nije bilo nešto čime sam planirala da se bavim, mada mi je televizija uvek bila zanimljiva. Studirala sam međunarodne odnose, ali desilo se da mi prvi posao bude na televiziji u Sarajevu. Onda se nekako tako nastavilo. U životu ne bude uvek kako mi planiramo, ali ponekad ispadne bolje nego što planiramo i tek kasnije shvatimo što se nešto, što nam je u tom trenutku izgledalo loše, desilo i što je ustvari bilo dobro za nas.
Kako je izgledao Vaš odlazak iz Novog Pazara u Tursku – šta je prethodilo toj odluci?
To je bilo davno, ali se sećam kao da je bilo juče. Sećam se da je bilo nas petoro iz Pazara, iz Gimnazije. Putovali smo autobusom do Izmira, čini mi se kao da je trajalo pet dana. Baš smo dugo putovali. Nismo znali šta nas čeka, nije to lako. Turska je davala stipendije i mi smo bili među prvim grupama koje su otišle na taj način. Ni to nije bilo nešto što sam planirala. Ja sam samo htela da studiram u nekom većem gradu, mislila sam na Beograd, ali je tada moja najbliža drugarica sa kojom sam zajedno planirala da studiram u Beogradu odlučila da ode u Podgoricu i ja sam našla plan B. U tom periodu vam je baš teško da se odvojite od društva.
Iza Vas je gotovo deset godina rada kao ,,news editor’’, kao i iskustvo rada na televiziji TRT Avaz, gde ste vodili vesti i imali autorsku emisiju „Balkanlar’da Ramazan“. Kako Vas je rad u informativnom programu i emisijama uživo profesionalno oblikovao?
Više od 9 godina sam radila na newsdesku, kao news editor. Mislim da je to najuzbudljivije mesto na televiziji, tu ima najviše akcije, treba da budete baš brzi, posebno kad su u pitanju poslednji minut vesti (breaking news). U početku mi je i taj posao delovao baš teško, ali pošto već dugo to radim, postao mi je lak, ne zato što je lak posao nego što sam se dobro uvežbala i znam kako da rešim probleme, koga da zovem, kad je panika šta se prvo radi, a šta može i kasnije. I kako da ostanem smirena u toj panici. Posao koji sad radim je drugačiji i za mene je i dalje nov, zato mi je i teži, ali znate kako kažu, mora da se izađe iz te „zone komfora“ i to nije nikad lako, ali je potrebno. Ovde sam naučila neke nove stvari i dalje učim.
Danas radite kao producentkinja emisije Across The Balkans. Kako izgleda prelazak iz uloge urednika i voditelja u produkcijski rad?
Uglavnom u ovom poslu ljudi kreću sa poslovima iza kamera i onda prelaze ispred.
Bar sam ja ovde videla dosta takvih slučajeva. Kod mene je to bilo obrnuto. Mada sada mogu da radim i delimično ispred kamera. Šta je meni bilo zanimljivo je to kako ljudi gledaju na stvari. Uglavnom oni koji ne znaju mnogo o ovom poslu potcenjuju rad ljudi iza kamera, a nekako više cene one koji su na ekranu. Ustvari, ako je loš kamerman ili producent, montažer, ni voditelj ili reporter na kraju ne izgleda dobro. Tako da su svi bitni u ovom poslu. I kamermani, producenti, montažeri, editori skripta, izvršni producenti.
Postoji li priča, emisija ili trenutak u karijeri koji Vas je posebno podsetio na odgovornost koju novinarstvo nosi sa sobom?
Bilo je dosta takvih priča, ali mogu da pomenem poslednju. Radili smo prilog o požaru u Kočanima i pričali smo sa roditeljima koji su izgubili decu u požaru. Ta me je priča baš potresla, i mene i kolegu koji je bio sa mnom. To smo snimali u Makedoniji. Hteli smo da oni budu zadovoljni kako smo ispričali njihovu priču.
Mislim da je ispalo dobro na kraju jer su i kolege iz Severne Makedonije koje su nas tamo upoznali sa porodicama žrtava zvale da se zahvale i pohvale prilog.
Kada biste morali da izdvojite jednu osobinu bez koje novinar ne može da opstane u međunarodnom medijskom prostoru, šta bi to bilo i zbog čega?
Ja bih rekla da je to strpljenje i mislim da baš onda kad osećamo da nam je teško i da treba da odustanemo, to je presudni trenutak i tada treba još više da se potrudimo.
I mislim da treba da prihvatimo tuđe kritike, ali to ne treba da nam bude presudno i ako je neko rekao da „ne možemo nešto“, to ne znači da stvarno ne možemo, to je samo jedno mišljenje.
Na kraju, koliko Novi Pazar danas nosite sa sobom i da li Vam taj grad i dalje ostaje unutrašnja tačka oslonca, bez obzira na to gde radite i živite?
Mislim da ne treba da zaboravimo odakle dolazimo. Ako imam priliku da uradim nešto dobro za svoj grad uvek ću to uraditi.
Razgovor sa Teidom Imamović pokazuje da je za novinarstvo potrebna unutrašnja zrelost, profesionalna disciplina i sposobnost da se svet posmatra bez pojednostavljivanja. Između brzine vesti i dubine priče, ostaje prostor u kojem novinar mora da ostane čovek – odgovoran, saosećajan i svestan težine svake izgovorene reči.
Do sledeće kafe, nastavljamo da slušamo svet pažljivije i govorimo o njemu odgovornije.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
