Sa Aminom sam razgovarala o biologiji i čoveku, o ljubavi i tradiciji, o tome kako verovati u dobro kada je svet često drugačiji.I negde izmedju shvatite, da sve potiče iz istog korena:
„Sve što Bog u početku stvori, beše dobro veoma.”
Ko je Amina Jerebičanin?
Amina Jerebičanin je osoba koja uči da živi i da osluškuje i sebe i druge. Nastoji da u svemu pronađe smisao i da svoj život i rad uskladi s tim.
Kako je počela Vaša ljubav prema biologiji? Da li je postojao neki trenutak ili osoba koja Vas je inspirisala da odaberete baš taj put?
Moja ljubav prema biologiji počela je još u osnovnoj školi. Imala sam nastavnicu koja nam je biologiju prikazala na jedan divan, živ i razumljiv način. Uspela je da nam prenese da biologija nije samo nauka o životu, već i način da svet oko sebe posmatramo sa više poštovanja i radoznalosti. Zahvaljujući njoj, zavolela sam biologiju i odlučila da to bude moj put.
U radu sa decom, šta Vas najviše ispunjava?
Najlepši deo mog posla jeste upravo taj trenutak kada vidim da se u očima učenika zapali iskra radoznalosti. Nije mi važno samo da nauče činjenice, već da razumeju razliku između teorije i stvarnosti, da postavljaju pitanja, da povezuju znanje sa životom. Kada vidim da ih biologija inspiriše da misle svojom glavom, tada znam da radim pravu stvar. Ovaj posao pored toga što je zanimanje – smatram i da je poseban amanet prema zajednici, posebno prema društvu budućih generacija. Pored toga, najviše što čovek može dati drugima, a na taj način i sebi jeste pomoć drugom na putu znanja i otkrivanja suštine bitisanja čoveka.
Kako motivišete učenike da biologiju ne doživljavaju samo kao predmet, već kao način razumevanja života oko nas?
Trudim se da im pokažem da biologija nije suva teorija, nego deo svakodnevnog života. Kroz primere iz prirode, iz njihovog okruženja, kroz projekte i diskusije, nastojim da shvate koliko su živa bića povezana, koliko je priroda složena i savršena. Kada dete razume da je deo tog sklada, onda biologiju počne da doživljava srcem, ne samo razumom.
Koji deo biologije Vam je najbliži: mikrosvet ćelija, ekologija i priroda, ili možda ljudsko telo i njegove tajne?
Najbliža mi je genetika. Tajne koje nosi u sebi svaki organizam, svako biće. Genetika otkriva čitave svetove koji su skriveni u nama. A pored toga, veoma volim i ekologiju, jer ona uči čoveka o povezanosti svega živog, o ravnoteži i odgovornosti prema svetu koji nas okružuje. Poučavanjem ekologije učimo kako da delujemo u našem društvu a s tim u vezi i kako da gradimo jedno sigurno mesto, gde je uloga svakog od nas na svoj način funkcionalna i bitna. Očuvanjem ekologije održavamo mehanizme koji će zajednicu držati na čvrstim temeljima .
Kada pomislite na svoje učenike, koja osobina kod dece Vas najviše raduje, a koja najviše zabrinjava u današnjem vremenu?
Najviše me raduje empatija kod dece. Kada vidim da umeju da razumeju i podrže druge. To je osobina koja me ohrabruje. S druge strane, ono što me zabrinjava jeste agresivnost koja se sve češće javlja među decom. Ponekad se čini da im je teško da kanališu emocije, da shvate granice u ponašanju. Mislim da je tu važna uloga svih nas odraslih i da ih naučimo da budu svesni sebe i svojih postupaka.
Šest godina ste angažovani i u prevenciji vršnjačkog nasilja. Koliko je taj problem danas prisutan i šta možemo da učinimo?
Vršnjačko nasilje je, nažalost, jedan od gorućih problema današnjeg društva. Njegovo rešavanje ne može i ne sme da bude samo zadatak škole ili roditelja. Svaki segment društva mora da bude uključen i svaka odrasla osoba koja ima kontakt sa decom mora da bude svesna koliko njen način komunikacije, ponašanje i odnos utiču na dete. Potrebno je zajedništvo, razumevanje i odgovornost svih nas.
Osim rada u školi, aktivni ste i u folkloru. Kako folklor i igra dopunjuju Vaš životni ritam i odnos prema tradiciji?
Folklor mi je veliko zadovoljstvo. Igram u rekreativnom ansamblu, u okviru Kluba mladih, i to je za mene poseban deo života. Tamo pronalazim mir, oslobađam se negativne energije i obnavljam duh. Folklor me podseća na korene, na zajedništvo, i uči me da tradicija može da bude izvor radosti.
Šta za Vas znači „rasti, uzrastati’’ ? Da li to ima veze sa godinama i iskustvom, ili i sa sposobnošću da ostanemo radoznali i otvoreni prema životu?
Rasti znači menjati se, ali ne gubiti radoznalost. Rasti znači učiti iz svake situacije i ostati otvoren — za ljude, za prirodu, za život. Čovek može da ima mnogo godina, a da ne poraste duhovno; i obrnuto — neko mlad može da pokaže dubinu i zrelost kroz empatiju i razumevanje.
Kada biste strancu morali da opišete Novi Pazar u jednoj slici ili rečenici — kako biste ga opisali?
Rekla bih da je Novi Pazar grad energije, mladosti i različitosti. Grad u kojem se susreću tradicija i savremenost, duhovnost i vedrina. Ljudi su srdačni, spremni da pomognu, da dele i da se raduju zajedno, grad u kom vlada poseban oblik dobrote i milosti – merhamet.
Za kraj, ono što me interesuje:
Kako ljubav posmatraju biolozi?
Ljubav, sa biološke strane, jeste mehanizam opstanka, ali sa ljudske, ona je mnogo više od toga. Ljubav uči čoveka empatiji, toleranciji i razumevanju. Ako čovek razvije te osobine, on bolje opstaje u svom okruženju. Zato bih rekla da ljubav znači opstanak – u najlepšem smislu te reči.
Razgovor sa Aminom podseća da su učitelji mnogo više od prenosioca znanja i da su oni ipak i čuvari smisla. U njenom svetu biologija je priča o povezanosti, o životu koji se neprestano obnavlja, o radoznalosti.
I zato iz njenog glasa, iz svake rečenice, provejava ista misao: da svet može biti lep onoliko koliko smo spremni da ga gledamo očima dobrote.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
