Kako je došla ideja da se bavite informatikom?
Prvo sam upisala softversko inženjerstvo na ETF-u u Beogradu, to je bilo 2005. Nisam znala 100% šta je to i da li će mi se svideti. Volim matematiku, taj sam tip. Ne mogu da pamtim informacije napamet, to mi je komplikovano, ali kad treba nešto logički da shvatim – to mi leži. Dvoumila sam se i oko medicine, ali mi je onda otac postavio jednostavno pitanje: da li mogu pet sati da radim zadatke ili pet sati da učim biologiju? Na času informatike u Gimnaziji smo nešto malo programirali i to me je zaintrigiralo. Tada se baš otvorio taj smer na ETF-u i ja sam rešila da ga upišem. Rekla sam sebi: ako mi se ne svidi, promeniću posle godine dana. A meni se svidelo – bukvalno sam se zaljubila u to.
Šta Vam je bilo najinteresantnije u programiranju?
Meni je to kao slagalica. Kao da sklapaš nešto i onda se svi delovi slože. Svaki problem je drugačiji, ima dinamiku, nije dosadno, tera te da učiš, da rasteš. I to mi je baš prijalo.
Da li ste se tokom studija i kasnije u poslu susretali sa predrasudama da to „nije ženski fakultet“, koliko je zapravo bilo žena na smeru i da li se ta neravnopravnost nastavila i u IT okruženju nakon fakulteta?
Bilo je komentara poput „to nije ženski faks“ ili sugestija da pređemo u „žutu zgradu“ (,,žuta zgrada’’ je Pravni fakultet do nas), ali mene to nije doticalo jer mi je smer bio zanimljiv i odgovarao mi je. Na studijama nas nije bilo mnogo, oko 60 studenata, jer je smer bio nov i uglavnom samofinansirajući. Od tog broja bilo je devet žena, što je zapravo bio solidan procenat. Nas četiri devojke smo bile posebno bliske i to prijateljstvo je ostalo do danas. Kasnije se u poslu jasno videlo da žena i dalje ima malo u IT-u; sećam se sastanka na koji sam dovela ćerku kada je imala tri godine – u timu od devet ljudi bila sam jedina žena, pa je ona pitala: „Zašto u tvojoj firmi rade samo čike?“ Taj trenutak je baš ogolio koliko se ta razlika i dalje primećuje.
Šta je to tačno čime se Vi bavite? Kako biste to objasnili nekome ko nije iz struke?
Teško je objasniti, nekad je baš „neopipljivo“. Naročito što je moja oblast sistemskog programiranja nešto sto ljudi i ne vide svakodnevno pa je teže i objasniti. Softversko inženjerstvo se može nekako svesti da postoji neki problem, ili potreba koju ti moraš da razumeš, a onda da je pomoću alatki koje imaš prevedeš na nesto sto računar može da radi. Ti alati su ograničeni i morate malo da se pomučite da vidite kako da prevedete stvari iz jedne forme u drugu. Kao da dobiješ neke „šrafove“ i rasklopiš mašinu da vidiš kako radi, pa onda treba da razumeš problem i da ga „prevedeš“ tako da računar može to da uradi. Ostala sam bliska sa društvom iz srednje škole, ali generalno ljudi ne razumeju šta ti radiš. Kažeš: „programiram igricu“, oni klimnu, ali suštinski ne znaju šta je to. Ja imam sestru koja je upisala ovaj smer, pa nekad s njom mogu malo više da pričam o tome.
Da li ste imali dodir sa tehnologijom još u detinjstvu?
Jesam, relativno rano. Tata nam je kupio računar, ali nije to bilo kao danas – da si stalno za računarom. Međutim, mene je zanimalo kako stvari rade: šta se unutra dešava, gde ide flopi disk, kako sve to funkcioniše. I to mi je bilo konkretnije i „opipljivije“ od same matematike.
Kako, po Vašem iskustvu, motivisati devojke da uđu u IT, koliko različiti pristupi u timu mogu da obogate rad i koje su ključne veštine za ovaj posao?
Žena je bilo još manje kada sam ja počinjala. Mislim da se na tome mora raditi još od srednje škole, pa i ranije, jer se IT često vezuje za stereotip „igra igrice’’ i nešto što je „muška stvar“. Meni je, kao ženi i majci, priroda posla mnogo značila: fleksibilno radno vreme, mogućnost remote rada, da uzmem decu ili radim uveče, što mnoga druga zanimanja nemaju.
Razlike u pristupu postoje i ne treba ih negirati; različit mindset i soft skills, koje često kod žena budu bolje, mogu da obogate tim. Poznavala sam inženjere koji su tehnički odlični, ali nisu imali leadership veštine za vođenje tima. Potrebne su različite veštine, a ako uniformišete tim po bilo kom osnovu, samo se ograničavate.
Što se ključnih veština tiče, najvažnija je radoznalost, ta potreba da razumete kako nešto radi i da problem razložite na jednostavnije delove. Analitičko i kritičko razmišljanje se razvijaju vežbom; to je kao matematika – neko mora više da vežba, neko manje, ali to nikada nije prepreka ako postoji želja za učenjem i napretkom.
Ko Vas je inspirisao tokom školovanja i karijere?
Bilo je puno ljudi u različitim periodima. Bilo je ljudi na fakultetu koji su bili odlični studenti, a normalni ljudi, i to mi je bilo važno. Na doktorskim studijama sam imala mentore koji su bili briljantni, ali jednostavni i prizemni, mogli smo da razgovaramo o svemu. Mislim da je bitno da ljudi ne zaborave da su ljudi, da pored pameti postoji i sreća, i da te to drži prizemnim.
Kako danas gledate na veštačku inteligenciju u radu? Kvaliteta tekstova na srpskom jeziku i granice između korisne pomoći i gubitka autentičnosti?
Primećujem da mladi inženjeri koji sada dolaze s fakulteta razmišljaju drugačije i mnogo više koriste veštačku inteligenciju. Meni je to dugo bilo van komfor zone. Tek pre nekoliko meseci počela sam da je koristim kao pomoć u programiranju i zaista mi je ubrzala rad, ali sam brzo shvatila da moraš da napraviš iskorak uz dozu kritičnosti. Najveća opasnost, po mom mišljenju, jeste gubitak kritičkog mišljenja. Sve što se generiše mora da se proveri, čak i kada deluje trivijalno – nekad AI napravi ogroman kod za nešto što može da se napiše u pet-šest linija, čime samo povećavaš prostor za grešku, a sutra taj softver može biti deo ozbiljnog sistema.
Imala sam i situacije kada je AI dao pogrešan odgovor, vrlo sigurno i „crno-belo“, pa se kasnije ispostavilo da informacija nije tačna. Zato nikad ne uzimam generisani odgovor zdravo za gotovo. Što se tekstova tiče, veštačka inteligencija jeste dobra u generisanju sadržaja, ali na srpskom jeziku često zvuči pojednostavljeno i prepoznatljivo, što posebno uočavaju ljudi koji se profesionalno bave pisanjem. Ipak, može biti veoma korisna ako je koristiš kao pomoćno sredstvo. Meni je, na primer, pomogla da brzo završim neke skripte i automatizacije koje nisu suština mog posla. Ključ je da zadržiš autentičnost, da razmišljaš svojom glavom i da sve što dobiješ uvek dodatno proveriš.
Kakvo je interesovanje za programiranje u Novom Pazaru?
Mislim da ima sve više i više. Nisam toliko u kontaktu s omladinom da znam tačno, ali po ljudima koje znam, po LinkedIn-u, po đacima od rođaka – vidim da ima dosta ljudi koji programiraju, rade za firme u inostranstvu, ima i ljudi koji su u Beogradu, u velikim firmama, i sve ih je više.
Kako vidite promene koje dolaze sa veštačkom inteligencijom u narednih 5–15 godina?
Biće promena, sigurno. Neki poslovi se u nekoj meri neće više raditi kao sada. Ali mislim da neće obrisati sva radna mesta. Ljudi treba da rade na sebi, da nadograđuju veštine, da se prilagođavaju. Menja se i industrija – danas je hit jedno, sutra drugo: sada je „AI“, pre toga „machine learning“, pa kripto, pa cloud… Menja se sve i to je takva struka. U nekim stvarima smo daleko od toga da sve preuzme tehnologija, ali moraćemo u nekom smislu da se menjamo.
Do sledeće kafe… Ostaje nam podsetnik da tehnologija napreduje onoliko koliko mi napredujemo zajedno s njom: radoznali, kritični i verni sopstvenoj autentičnosti.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
