Danas, kao neko ko već deset godina radi u prosveti, Minela govori o prostoru u kojem se susreću znanje, savest, nauka, čovek i odgovornost. U razgovoru koji sledi, otkriva kako je jedna „razumna odluka iz škole“ prerasla u životni poziv i zašto farmacija nikada ne sme biti svedena na minimum onoga što jeste.
Odakle ideja za farmaciju, da li je to bila Vaša odluka ili splet okolnosti?
Kao i kod većine, odluka je došla u srednjoj školi, u periodu kada zapravo nismo dovoljno zreli da znamo čime želimo da se bavimo. Tada sam uključila roditelje, posebno oca, koji je rekao da je farmacija „lepa i čista profesija“ i da ja to mogu. Nisam tada razumela šta znači „možeš ti to“ i koliko je to zapravo ozbiljan i zahtevan put. Ali sam bila dete koje je volelo da uči, i danas volim da učim, da napredujem i da čitam. Tako sam, nekako prirodno, na savet roditelja upisala farmaciju. Tek kasnije, kada sam je zaista upoznala, shvatila sam koliko je to široka i kompleksna oblast, od hemijske strukture molekula, preko svih istraživanja koja lek prolazi, do njegove primene. Tada je to preraslo u pravu ljubav.
Da li je tokom studija postojao trenutak ili predmet koji Vas je posebno odredio?
Organska hemija je bila prvi predmet koji me je zaista privukao. Oduvek sam volela hemiju, ali me je organska posebno zainteresovala jer se tu zapravo „rađaju“ molekuli. Kasnije, kada su došli stručni predmeti, farmaceutska hemija, farmaceutska tehnologija i farmakologija, tada dolazi pravi susret sa lekovima. Tada sam jasno osetila: „to je to“. Tada sam shvatila da je to oblast kojom želim da se bavim.
Šta Vas je motivisalo da nastavite dalje i upišete doktorske studije?
– Iskreno, to je bilo spontano. Nakon osnovnih studija nisam mogla da stanem. Smatram da je farmacija takva oblast da ljudi koji su u njoj retko ostaju samo na jednom nivou obrazovanja. Uz to, u meni je postojala želja za radom u prosveti. Iako tada nije bilo jasno gde će me to odvesti, znala sam da će se to znanje nekada negde iskoristiti. Ostala sam u Kragujevcu, nastavila studije, zaposlila se u međuvremenu i uspela da izguram doktorske studije. Na to sam ponosna, ali uz veliku podršku roditelja, jer je sve to trebalo finansirati.
Tema vaše disertacije bila je farmakoekonomija, koliko vam je ta oblast bila bliska?
– To nije bila oblast koja mi je bila najbliža. Više me privlače farmakokinetika i farmakodinamika. Međutim, doktorske studije sam upisala pre korone, a kasnije su mogućnosti za istraživanje bile ograničene. Zato sam birala ono što je bilo realno izvodljivo. Farmakoekonomija se nametnula kao opcija. Nije bila u potpunosti u skladu sa mojim afinitetima, ali sam se vodila time da radim sa onim što imam u datom trenutku. I to je, na kraju, bilo u redu.
Već deset godina radite u medicinskoj školi. Kako danas vidite rad sa učenicima?
– U profesionalnom smislu, mnogo toga je napredovalo, i moj rad i način izvođenja nastave. Uvek sam neko ko se preispituje i unapređuje ono što radi. Ali rad sa učenicima je danas izazovniji. Čini mi se da su učenici svesniji svojih prava nego obaveza i da često nemaju jasnu percepciju odnosa nastavnik–učenik. Ipak, kroz iskustvo se vidi ko je zaista na pravom mestu, a ko je tu slučajno ili pod uticajem drugih.
Kako učenicima približiti farmaciju kao ozbiljan poziv, a ne samo kao posao?
– Ne tako što ćemo im to samo reći, već kroz način na koji radimo sa njima. Kroz predmete, praksu, iskustvo, oni tokom školovanja treba sami da spoznaju šta je farmacija. Važno je da shvate da to nije samo prodaja lekova. Kada pacijent uđe u apoteku, način na koji mu se obratite, kako objasnite terapiju, to Vas razlikuje od bilo kog prodavca. Takođe, važno je razviti svest o odgovornosti, jer mnogi nisu svesni koliko je ova profesija ozbiljna.
Gde se danas sudaraju znanje, savest i tržište u farmaciji?
– U ličnosti pojedinca. Sistem često nameće prodaju i kvantitet, ali ako imate znanje i svest o tome šta radite, onda imate i unutrašnji mir. Važno je znati i stajati iza svog znanja. Ja verujem da se sve što je zasnovano na neznanju pre ili kasnije uruši. Zato je ključno biti siguran u sebe, stalno učiti i biti otvoren za nova znanja i kritike. Znanje je ono što na kraju pravi razliku.
Šta Vas danas pokreće, i lično i profesionalno?
– Ljubav. U svim oblicima, prema Bogu, porodici, prijateljima i profesiji. Kada radite ono što volite, posao prestaje da bude obaveza i postaje deo Vas. Ja zaista volim svoj posao i vidim sebe u prosveti u potpunosti. A ako bih nešto izdvojila kao ličnu misiju, to je da ostavim trag, da me se učenici sete po dobrom, kao nekoga ko ih je nečemu naučio. To je, po meni, najveća vrednost ovog poziva.
Iz razgovora sa dr Minelom Vapljanin Muratović jasno vidimo da je farmacija odgovornost koja počiva na znanju i savesti. Danas kada se često sve pojednostavljuje, ona podseća da suštinu čuva pojedinac i to kroz kontinuirano učenje, lični integritet i odnos prema pacijentu ili učenicima.
Do sledeće kafe… sa pričama koje nas podsećaju zašto su znanje, posvećenost i ljubav i dalje najvažniji temelji svakog poziva.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
