Iz takvog školskog ambijenta, a iz jedne burne situacije koja je na kraju iznedrila nešto dobro, rodila se i ideja o osnivanju KUD-a mladih. Danas, ovaj ansambl broji stotine članova, radi u više grupa i čuva ono što se lako gubi: osećaj zajedništva, disciplinu, kulturu i ponos na tradiciju.
Odakle potiče Vaša ljubav prema srpskom jeziku i književnosti i kako je izgledao Vaš put do rada u Medicinskoj školi?
Ja sam jedna od onih retkih osoba koja je vrlo rano znala čime želi da se bavi. Kada prođu dečje želje da budemo pevači, piloti ili astronauti, ja sam već bila sigurna da želim da radim u prosveti. Odrasla sam u porodici u kojoj je obrazovanje bilo veoma važno. Mama je bila učiteljica, a moj otac, Ahmet Ahmetović, bio je profesor srpskog jezika i književnosti i, po mišljenju mnogih njegovih savremenika, jedan od najboljih gramatičara u Novom Pazaru. Završio je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik u Beogradu, pa sam uz takvo okruženje i ja prirodno zavolela jezik i književnost.
Gimnazija i jezički smer bili su logičan izbor, a kasnije i nastavnički poziv. Ja sam imala sreću da budem u onoj generaciji koja je mogla da se zaposli kada završi školovanje. Danas sam zaista zahvalna što radim u Medicinskoj školi. Kao bivši gimnazijalac, u početku sam mislila da ću karijeru graditi u gimnaziji, ali me je otac posavetovao da je rad u medicinskoj školi smireniji i stabilniji. Vremenom se pokazalo da je bio u pravu. Rad u Medicinskoj školi je zaista lep, učenici su mirni, vredni i otvoreni za saradnju, a kreativnost koju pokazuju jednako je velika kao i kod gimnazijalaca.
Već skoro dve decenije radite u prosveti. Pored nastave, u kojim se sve aktivnostima angažujete u školi i kako podstičete kreativnost učenika?
U prosveti sam već više od devetnaest i po godina. Pored redovne nastave, veoma sam posvećena radu sa učenicima kroz različite vannastavne aktivnosti. Jedan od najvažnijih projekata u školi je „Festival stvaralaštva mladih“, koji pruža prostor talentovanim učenicima da se izraze kroz pevanje, glumu, recitaciju, igru i druge oblike umetničkog stvaralaštva. Verujem da je taj festival izuzetno važan, jer u našem gradu nemamo umetničke škole, pa učenici upravo tu dobijaju priliku da pokažu i razvijaju svoje talente.
Pored toga, koordiniram rad različitih školskih sekcija i zajedno sa kolegama radim na organizaciji kulturnih i školskih događaja. Kada pogledamo sve aktivnosti koje učenici realizuju van redovne nastave, može se reći da se gotovo svake nedelje dešava nešto novo. Iako često govorimo da su se vremena promenila i da su se promenila i deca, ja i dalje verujem da imamo privilegiju da radimo sa mladima koji imaju želju da uče i stvaraju. Posebno me raduje što je škola sve aktivnija i u međunarodnim projektima, poput saradnje sa turskom razvojnom agencijom TIKA, zahvaljujući kojoj je škola dobila savremenu laboratorijsku opremu kakva se koristi i u bolnicama, što učenicima omogućava kvalitetnije učenje i praksu.
Kako je nastala ideja za osnivanje KUD „Mladih“ i kada je ansambl osnovan?
Za vreme „Festivala stvaralaštva mladih“ 2016/17. školske godine… Medicinska škola „Dva heroja“, u kojoj radim kao nastavnik srpskog jezika i književnosti, spremila je program i imala jednu folklornu tačku koja se prelepo odigrala, ali je izazvala prilično burnu reakciju u javnosti, s obzirom na to da je učenik koji je spremao video-bim (i nije zato kriv) stavio pogrešnu pozadinu za vreme tačke. Naravno da sam ja, kao koordinator programa Medicinske škole, preuzela punu odgovornost. U suštini, deca su igrala igru sa Kosova, a momak je stavio „Kosovo“- etnografsku kartu i još napisao naslov koreografije na albanskom… Naravno da je bilo reakcija i naravno da nismo to hteli, moja je odgovornost.
Te godine, zbog svega toga, nismo mogli da nastupimo u finalu. Učenici koji su igrali u školskom folkloru plakali su, bili su transparenti sa balkona, molili su direktorku da ipak igraju. Ja sam im tada obećala da ću naći neko rešenje da im se, pošto stvarno nisu bili krivi, nekako odužim.
U tih par dana jedno udruženje iz Priboja tražilo je školski, bilo kakav folklor koji bi nastupio u Izmitu u Turskoj. Svi troškovi su bili plaćeni, trebalo je da ostanemo četiri–pet noći i mi smo pristali. To se dešavalo za vreme letnjeg raspusta. Na tom festivalu folklora bili su pravi folklorni ansambli iz nekoliko država, mislim da ih je bilo osam. Sedeći tamo sa učenicima i gledajući koliko je sve to lepo, zajedno smo došli na ideju da bismo mogli da pokušamo da osnujemo svoj ansambl. To je bilo leta 2017. godine. Već do septembra 2017, zahvaljujući Goranu Asoviću sa Golije, koji me je informisao o načinima osnivanja udruženja u oblasti folklora, održali smo i prvu osnivačku skupštinu.
U osnivački odbor pozvala sam učenike koji su tada bili u školi i koji su bili najzaslužniji za folklornu sekciju, ali i ljude iz grada, iz drugih škola i institucija koji su pomagali folkloru Medicinske škole bez ikakve naknade.
Tako su se u osnivačkom odboru našli gospodin Azim Ademović, Senad Ljuca, koji je kratko vreme bio kolega u Medicinskoj školi, ali je uvek nesebično pomagao kad god je trebalo, zatim Muamer Hajdarpašić, doktorka Zenaida Koca, koja je obezbedila poziv za Izmit, i njena sestra Elvisa Koca. Tu je bila i Amina Plojović, moja drugarica i koleginica koja radi u osnovnoj školi „Bratstvo“. Logika je bila da imamo nekog ko je u osnovnim i srednjim školama, kako bismo imali upliv u različitim školskim sistemima. U odboru su bili i moja koleginica Silvana Milosaljević, Ševket Tutić, kao i Mersija Ramović, koja je tada bila učenica – i tako smo sve dogovorili.
Da li je KUD mladih Novi Pazar od početka zamišljen kao mešovit ansambl i sa kojim izazovima se danas susrećete u radu?
Od samog početka ideja je bila da ansambl bude mešovit. Dolazim iz tradicije novopazarskog gradskog mešovitog hora, koji je imao raznovrstan repertoar i sa kojim smo nastupali na mnogim mestima. Zato smo želeli da i naš ansambl bude otvoren za sve – različite nacionalne zajednice, uzraste od 7 do 77 godina, kao i učenike iz različitih škola, uz repertoar koji odražava kulturnu raznolikost.
Danas je najveći izazov nedostatak muških igrača, što je problem sa kojim se susreću mnogi folklorni ansambli. Dečaci se tokom odrastanja češće opredeljuju za sportove poput fudbala, a folklor se još uvek često pogrešno doživljava kao nešto što je više namenjeno devojkama. U stvari, folklor je spoj sporta i umetnosti, veoma zahtevan fizički trening, ali i prilika da mladi upoznaju sopstvenu i druge tradicije. Nadam se da ćemo uspeti da bolje informišemo roditelje i privučemo više mladih da se uključe.
Kakav je bio odziv na početku, kako je ansambl rastao tokom godina i šta danas smatrate svojim najvećim uspehom?
U početku sam se uvek šalila da mladi moraju bar jednom da dođu na probu, pa tek onda da odluče da li im se sviđa ili ne. Često imaju otpor prema onome što ne poznaju, pa sam govorila: u redu je da vam se nešto dopadne ili ne dopadne, ali prvo dođite da vidite o čemu se radi. Tako su i prvi momci došli pomalo nagovoreni, ali im se dopala atmosfera, veliki broj vršnjaka i način rada – i tako je sve krenulo.
Tokom ovih devet godina rada imali smo i periode stagnacije, naročito za vreme korone, ali smo ove godine ponovo došli do ozbiljnog broja članova. U jednom trenutku imali smo 501 člana, a trenutno ih je oko 460. Radimo u deset ansambala, od najmlađih školica folklora do omladinskog i izvođačkog ansambla, kao i ansambla „Veteranki“. Veliki broj ljudi ne bi imao smisla da se istovremeno ne radi i na kvalitetu.
Posebno sam ponosna na nedavni humanitarni koncert za dnevni boravak za decu, mlade i odrasle ometene u razvoju „Tahir Taša Delić“. Na sceni je tada izašlo čak 460 igrača. Moj lični ponos, kao i kolege Senada Ljuce sa kojim vodim ansambl, jeste to što smo uspeli da za sve igrače obezbedimo sopstvene nošnje, bez pozajmljivanja, da napunimo koncertnu dvoranu i unapred rasprodamo karte, ali i da u program uključimo korisnike tog dnevnog boravka i pomognemo im da nastupe sa svojim koreografijama. Razlika se vidi i kod dece koja odrastaju uz folklor. Ona koja počnu vrlo rano, često ostanu u folkloru ceo život. Idealno je da se počne oko šeste godine, jer mlađa deca lakše uče i folklor postane deo njihovog života. Oni koji se uključe kasnije, u srednjoj školi, često budu tu dok imaju vremena, ali mnogi kasnije odu svojim putem. Ipak, verujem da će oni koji su sa nama od početka ostati deo ansambla dok god on postoji.
Na kojim ste sve putovanjima nastupali sa ansamblom i po čemu se folklorna putovanja razlikuju od običnih turističkih putovanja?
Sa ansamblom smo nastupali u gotovo svim balkanskim državama, i to mnogo puta, a gostovali smo i u Grčkoj, Španiji, Kirgistanu i Rusiji. Posebno lepo iskustvo vezuje nas za Grčku, gde je organizovan folklorni kamp. Tamo su deca stalno u nekoj aktivnosti, ili nastupaju, ili učestvuju u radionicama i folklornim programima, ili su na plaži. Nema praznog hoda, pa je to za njih posebno zanimljivo iskustvo, naročito jer su prvi put boravili u drvenim kućicama i delili smeštaj u većim grupama.
Folklorna putovanja se dosta razlikuju od klasičnih turističkih. Na turističkim putovanjima sve sami plaćamo i očekujemo određeni nivo usluge, dok se na folklornim festivalima često obezbeđuju smeštaj i hrana, a mi najčešće plaćamo samo put. Spavali smo svuda, od studentskih domova do hotela poput Hiltona, ali to zapravo nije presudno, jer smo tokom dana stalno aktivni. Najvažnije je da dostojno predstavimo svoj grad, državu i ansambl.
Pored putovanja, trudimo se da budemo aktivni i kao organizatori. Uz podršku Ministarstva kulture, Ministarstva turizma, Grada Novog Pazara, Kulturnog centra Novi Pazar i Bošnjačkog nacionalnog vijeća organizujemo godišnje koncerte, ali i humanitarne koncerte kada je nekome potrebna pomoć. Do sada smo organizovali pet međunarodnih festivala folklora, gde ansambli iz različitih zemalja dolaze kao naši gosti, i koncert „Igrom s ljubavlju Pazaru“, na kojem nastupaju vrhunski profesionalni i akademski ansambli. Nadam se da će sve te manifestacije postati trajna tradicija.
Šta biste poručili onima koji žele da vas upoznaju kroz vaš rad, kada su sledeći koncerti?
One koje zanima šta mi radimo i kako to radimo, najbolji reprezentant toga je, naravno, koncert.
Koncert izvođačkih ansambala biće održan, ako Bog da, 18. aprila. Već veče iza, 19. aprila, radićemo koncert pripremnih ansambala. Oba koncerta biće namenjena svim našim prijateljima, ali prvenstveno roditeljima i rodbini naših igrača.
Pripremamo nekoliko iznenađenja za obe večeri, i potrudićemo se da u okviru prve večeri prezentujemo i rad KUD-a mladih Novog Pazara na istraživanju nematerijalnog kulturnog nasleđa ljudi našeg kraja, posebno u oblasti muzike, i pokušaćemo da prikažemo fundus narodnih nošnji koji je ogroman. Mi smo za devet godina gotovo sve što je moglo uložili u narodnu nošnju bez koje ne možemo da radimo. I to je sad već jedan zavidan fundus i želeli bismo da ga na adekvatan način približimo svim poštovaocima našeg rada.
Od prvih koraka 2017. do današnjih deset ansambala, međunarodnih putovanja, humanitarnih koncerata i velikih manifestacija, KUD mladih Novi Pazar je postao mesto istinskog uzrastanja.
A ako je najbolji način da se jedan ansambl upozna koncert, onda je poziv jasan: 18. i 19. aprila publika će moći da vidi ono o čemu prof.Emina govori: rad, energiju, tradiciju i ljubav koja stoji iza svega.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
