- Šta te je podstaklo da se posvetiš radu sa decom sa smetnjama u razvoju?
Još pri upisu srednje škole izabrala sam pedijatrijski smer — prirodno sam se nalazila uz decu, na praksi. Kasnije sam završila psihologiju; posla u struci u početku nije bilo, ali sam se prijavila za posao ličnog pratioca i prepoznala da je to moj put. Od prvog dana dobijala sam pozitivan „feedback“ dece i roditelja. Kada prepoznam potrebu deteta, pa roditelj kaže: „Tačno, to je to“, to me i danas pokreće. Rekla sam sebi: onog trenutka kad osetim da ne mogu da dam sve od sebe — prestaću. Do danas se nisam pokajala. - Kako izgleda jedan tvoj radni dan — od časa do časa, od deteta do deteta?
Radim sa troje dece i svako je jedinstveno. Neko dolazi dva puta nedeljno, neko je na dva ili tri časa dnevno. Na času sam pored deteta u zavisnosti od toga kolika je potreba deteta: zajedno prolazimo zadatke, prilagođavamo ih njegovim jakim stranama (crtanje, pisanje, rad kroz igru ili razgovor). Idealno je da nastavnik/učitelj pripremi materijale koje potom zajednički obrađujemo. Svaki dan je drugačiji; sve beležim i o svemu komuniciram sa roditeljima. - Kada kažeš „dete sa smetnjama u razvoju“, šta to za tebe znači u praksi, u učionici — a ne samo kao oznaka u dokumentima?
Znači da je svako dete osoba za sebe. Čak i deca sa istom dijagnozom imaju različite potrebe i ponašanja. U inkluzivnom obrazovanju najvažniji je zdrav, otvoren odnos svih: deteta, roditelja, nastavnika i pratioca. Imam sreću da radim u odeljenjima u kojima su „tipični“ vršnjaci to lepo prihvatili — znaju gde drugar sedi, kako pije vodu, na šta da obrate pažnju. Ta svakodnevna mala obzira su ogromne stvari. - Koliko ti u radu pomaže IOP (individualni obrazovni plan)? Može li papir da prati dete ili dete uvek prevaziđe papir?
IOP bi trebalo da bude živi, prilagođeni plan koji nastavno osoblje izrađuje za konkretno dete. U praksi, ponekad sklizne u birokratiju i „proformu“. Papir ne sme da diktira dete — plan treba da prati dete, a ne obrnuto. Da bi IOP imao smisla, moramo dobro da upoznamo dete i da plan revidiramo koliko god puta je potrebno. Fiksni rokovi i „štikliranje“ često prave više štete nego koristi. - U kojoj meri smatraš da se izrazi poput „posebne potrebe” ili drugi slični izrazi danas koriste površno ili pogrešno — možda čak i kao izgovor da se ne razumemo dublje? Šta misliš o borbi koju vodi Jelena Inić (profil @dnevnikjedneautističnemame) za podizanje svesti o jeziku koji koristimo?
Nažalost, ti se izrazi često koriste površno ili kao etikete, ponekad čak i kao uvreda („autističan“ u pejorativnom smislu), što je i netačno i nepoštljivo. Pratim rad Jelene Inić i njen profil @dnevnikjedneautističnemame — mnogo cenim način na koji uporno i jasno otvara pitanja jezika i poštovanja. Važno je stalno podizati svest o rečima koje upotrebljavamo: jezik oblikuje naše stavove, pa izbor preciznih i nenasilnih izraza direktno utiče na to kako vidimo dete i kako mu prilazimo. Često ljudi, kada razumeju zašto je nešto neprimereno, upute izvinjenje — i to je već korak napred. - Koji je trenutak ili anegdota iz učionice koju pamtiš kao lekciju i za decu i za sebe?
Mnogo ih je. Posebno pamtim kada neverbalno dete počne da me doziva po imenu ili kada kroz kratke fraze uspemo da „sastavimo“ šta se dešava kod kuće — pa roditelji kažu: „Nismo ni znali da to želi.“ Tu shvatiš koliko razumevanje može da promeni dan. Biti deo njihovih malih i velikih svečanosti — maturskih i drugarskih večeri — za mene je čista radost i ponos. - Šta si naučila o strpljenju, o jeziku i načinu obraćanja, radeći s ovom decom?
Strpljenje je temelj. Ako danas ne ide — ići će sutra ili za mesec dana. Da bismo dočekali taj trenutak, moramo biti strpljivi i pažljivi u načinu obraćanja. Jezik treba da bude jasan, nežan i tačan. Bez ljubavi i strpljenja — bolje je ne ulaziti u ovaj posao. - Kada razmišljaš o svom poslu, vidiš li ga više kao profesiju ili kao životnu misiju?
Iskreno, kao misiju. Posao sam po sebi nije „perspektivan“ u klasičnom, karijernom smislu i često je slabo sistemski uređen. Dodatni problem je što poslove pratioca često obavljaju ljudi bez odgovarajuće stručnosti, pa dolazi do čestih smena — a detetu je kontinuitet sigurnost. Smatram da bi najveći doprinos dali defektolozi, logopedi, psiholozi i drugi stručnjaci. Mene drži ljubav prema deci i osećaj smisla. - Šta bi volela da svako dete, bez obzira na teškoće, ponese iz škole — jednu jedinu stvar za ceo život?
Osmeh. Ako dete krene i izađe iz škole nasmejano, sa pozitivnim iskustvom i makar jednom novom veštinom — to je velika stvar. Taj osmeh znači sigurnost, prihvaćenost i radost u učenju. To je naša mala, a zapravo ogromna pobeda.
Na kraju razgovora njene reči podsećaju da iza svake dijagnoze stoji dete sa osmehom, tugom, igrom i pitanjima. U tome leži i suština njenog rada – da decu ne gledamo kroz oznake i izraze, već kroz njihovu jedinstvenu ličnost. A možda je upravo to najvažnija lekcija i za nas odrasle: da u svakom detetu prepoznamo čoveka koji nas uči kako da budemo ljudi.
