Dodela je trebalo da bude održana danas od 12 sati u Gradskoj kući, kako su juče najavili iz NKC-a. Međutim, sada navode da uručenje povelje i statuete neće biti održano.
Napominjemo da je novčani iznos nagrade uplaćen decembra 2025. godine. Nagrada ‘Branko Miljković’ je javno priznanje Grada Niša i dodeljuje se jednom godišnje za najbolju knjigu poezije objavljenu na srpskom jeziku – saopštavaju iz NKC-a.
Pavlović se do sada nije oglasio u vezi sa ovim. Novinari Južnih vesti poslali su mu uput za komentar, a odgovor očekujemo.
Pavlović se do sada nije oglasio u vezi sa ovim. Novinari Južnih vesti poslali su mu uput za komentar, a odgovor očekujemo.
Pesnikinja Radmila Lazić juče je saopštila da neće doći u nišku Gradsku kuću na uručenje jer, kako je rekla, ne želi da primi nagradu “iz ruku” gradonačelnika Dragoslava Pavlovića. Istakla je da tim činom hoće da iskaže protivljenje represiji i brutalnosti vlasti prema studentima i pobunjenim građanima.
Ona je nagradu dobila za knjigu pesama Život posle života i istakla je da je ne odbija, već da se ponosi njome pošto nosi ime velikog pesnika, ali da ne želi da joj je uruči predstavnik aktuelne vlasti. Navela je i da se protivi “diskriminatorskom odnosu” režima prema kulturi i umetnicima u Srbiji.
Radmila Lazić rođena je 1949. godine u Kruševcu, a živi u Beogradu.
Dobitnica je brojnih nagrada za poeziju: „Milan Rakić” (1981), „Đura Jakšić” (2000), „Desanka Maksimović” (2003), „Vladislav Petković Dis” (2004), „Vasko Popa” (2005), „Jefimijin vez” (2008), „Istok–Zapad” (2009), „Laza Kostić” (2010), „Milica Stojadinović Srpkinja” (2014). Dobitnica je i regionalne nagrade festivala „Druga prikazna” za kratku priču (Skoplje, 2018), kao i priznanja za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije.
Objavljene zbirke poezije: To je to (1974), Pravo stanje stvari (1978), Podela uloga (1981), Noćni razgovori (1986), Istorija melanholije (1993), Priče i druge pesme (1998), Iz anamneze (2000), Doroti Parker Bluz (2003. i 2004), Zimogrozica (2005), In vivo (2006), Magnolija nam cveta itd. (2009), Crna knjiga (2014), Hulim i potpisujem (2022), Život posle života (2024); četiri izbora iz poezije: Najlepše pesme Radmile Lazić, Srce međ zubima, Poljubi il ubi, Zemni prtljag; izbor iz ljubavne poezije Ono što zvah ljubav.
Objavila je i dve knjige eseja – Mesto žudnje (2005) i Misliti sebe (2012), i knjigu kratke proze Ugrizi život (2017).
Autorka je prve antologije savremene ženske poezije Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije Zvezde su lepe ali nemam kad da ih gledam (2014). Koautorka je antiratne prepiske Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, zajedno sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese.
Pokrenula je i uređivala prvi časopis za žensku književnost ProFemina, kao i biblioteke Femina („Prosveta”) i Prethodnice („Narodna knjiga”).
Pesme Radmile Lazić zastupljene su u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu, a prevođene su na nemački, engleski, italijanski, poljski, mađarski, rumunski, norveški, japanski, španski, bugarski i makedonski jezik.
