Prokić je navela da usamljenost može da bude jedna situacija koja nas dovodi do toga da nismo svesni kada ona počne da se događa – kada se javlja to neko otuđenje od samog sebe i osećaj da nam nešto fali.
“Mi bivamo svesni tek kada dobijemo input od strane drugih ljudi koji su pored nas i koji brinu o nama, da je njima nešto čudno, a onda i sami možda krenemo da se zapitamo koliko mi u stvari jesmo usamljeni, koliko imamo izvesnu prazninu do koje nas dovodi to osećanje usamljenosti – odsustva smisla, međuljudskih akcija i reakcija”, rekla je Prokić u emisiji Dan uživo, navodeći da je upravo to veoma prisutno kod mladih.
Oflajn svet kao uteha
Prema njenim rečima, mladi vrlo lako skliznu u tu neku utehu koja ide kroz onlajn – digitalni svet, misleći da će tako u stvari naći svoje mesto „pod tim suncem“.
„Naime, izgleda da te površne veze koje se ostvaraju tim nekim interakcijama koje postoje na društvenim mrežama deluju samo kvantitativno, dok kvalitativno otuđuju osobu umnogome“, istakla je psihloškinja za N1.
Kako je navela, mladi ljudi mogu da u svojoj razvojnoj, adolescentnoj krizi pribegavaju oflajn svetu ne bi li našli „potkrepljenje“, neku brzu utehu, a ne sluteći da mogu da skliznu u svet koji ih otuđi i ne dozvoljava im da uspostave društvene veze.
„Dosta veliki broj mladih ljudi koji dođu kod mene, ne ulazi u izazove u nekim jednostavnim društvenim interakcijama, ne započninju razgovor, ne nalaze uopšte nikakvo zadovoljstvo u provođenju vremena sa svojim vršnjacima i neradeći ništa. Videćete da dosta njih, kada provode vreme zajedno, znate šta rade? Drže telefon“, ukazala je.
Na pitanje kako pomoći, Prokić je istakla da je put ka „popravci“ da se ne stidimo i da nemamo problem s tim da potražimo stručnu pomoć.
Pre svega „da znamo da mi kao roditelji i kao prijatelji moramo za tu osobu da budemo prisutni“, kao što je slučaj sa bilo kojom drugom zavisnošću.
Bitno je prihvatiti problem
U cilju da pomognemo nekom, onaj momenat koji nam treba je da ta mlada osoba shvati da ima problem.
Kaže da ako se ona odupire podršci roditelja, prijatelji treba da budu svakodnevno prisutni. Ukoliko mislimo da ćemo poslavši dete kod psihologa ili dečijeg psihijatra i rešiti njegov problem, u zabludi smo, navodi psihološkinja.
Dodaje da „moramo da budemo tu prisutni za naše dete, da ga nekako guramo kroz svakodnevni život“.
Navodi i da bez obzira na to što dete ima 18, 19, 20 godina, da je dobro da mu se limitira provođenje vremena na društvenim mrežama, uz njegov pristanak na samom početku.
