,,… i neka svaki čovek gleda šta je za sutra
pripremio…ˮ (Hašr, 18)
Ejub, tražeći da mu se srce smiri
Šta me se tiče što se čovekov život
nastavlja?
Moja svetlost se ugasila.
Najvrednije što mi je preostalo
prostirke, ćebe, prekrivači¸
Ćefini čekaju na mene.
I bedna plastična stolica.
Ničeg antikvarnog i rustičnog Vrednog pomena
Samo slika mene
Starog i opustošenog
Nerelikvije sopstvenog života.
Šta me se tiče druga strana prozora?
Ja ne znam ko sam bio juče, A šta postajem danas.
Istorija mojih koraka biće izbrisana. Volela bih da sam junak nečijeg epa.
,,A shvatiti mogu samo oni koji su razumom
obdareniˮ (Bekara, 269)
Mejrema, dok čeka vesti da joj mrtva
kćerka nije mrtva
Šta ti (pre)ostaje
Onda kada ti niko ne ostaje?
Da li ruke mogu biti prazne
Kada znaš da su stvorene
Ni iz čega?
,,… i bojte se Dana kada niko ni za koga neće
moći ništa učiniti…ˮ (Bekara, 48)
Uspavanka o nebuđenju A sada spavaj.
Ššššš
Spavaj čvrstim snom.
Zatvori oči.
Pevam ti najlepšu uspavanku
Na jeziku svih naroda
Jezikom majke
Za san bez kraja
Jer želim ti da sanjaš
Ššššš Ti letiš
I uhvatio si svog omiljenog super junaka Ti si jači od njega
Ali ne želiš da ga pobediš
Želiš da se igraš Ti imaš prijatelja
I sa njim se smeješ Ti prijatelju veruješ
I ne želiš da ga povrediš.
Ššššš
Sanjaj.
Jer snovi su živi.
Samo spavaj.
Budi snen
Budi dren
Budi stamen
Nemoj da se budiš.
Pozvaću te
Ali nemoj da otvaraš oči
Lakše je
Ako znam da samo spavaš
Kada znam da samo sanjaš Tada i ja samo…
Ššššš
