U razgovoru koji sledi, Aleksandra govori o granicama između ljubavi i istine, žrtvi koja prati iskrenost, o mitovima koji nas leče i o pesmi kao prostoru u kojem čovek utiskuje sebe.
U Ivici govoriš o granicama između iluzije i stvarnosti, između onoga što se očekuje i onoga što osećamo. Koja je za tebe najvažnija unutrašnja granica koju si morala preći da bi pisala iskreno, i da li veruješ da je iskreno pisanje uopšte moguće bez svojevrsne žrtve?
Sve košta nešto…da bi nešto dobio, nešto drugo moraš da daš, što pre čovek toga postane svestan, to će lakše i prihvatiti uzročno-posledičnu vezu davanja i primanja. Smatram da je iskrenost sama po sebi svojevrsni vid žrtve, jer iskrenošću zapravo čovek pušta imanentni deo sebe, daje mu slobodu. Ako govorimo konkretno o pisanju – što se više iskrenosti oslobodi, to se veća žrtva i podnosi, ali i više vredi.
To je ujedno i najvažnija granica koju sam ja prešla. Hrabrost da kroz pisanje oslobodim i one delove sebe koji ne zaslužuju aplauz, da podelim istine koje i sama teško izgovorim mrtvoj tišini i spremnost na interpretaciju i potencijale predrasude čitalaca, koji će moju reč doživeti kroz prizmu sopsvenih iskustava, trauma i stepena svesnosti.
Tvoji stihovi razgolićuju i otkrivaju, reči ne služe da prikriju, već da osvetle ono skriveno. Kako biraš reči u trenucima kada je istina najneugodnija? Da li je postojao stih koji si ostavila po strani jer je bio previše snažan, i da li misliš da je ponekad oštrina reči nužna?
Glavna uloga reči jeste da poseče do kosti, da probudi i pobudi, izvede iz mraka u svetlost i gurne preko ivice svega onoga što je čovek mislio da zna i da jeste. Ne biram reči, reči uglavnom izaberu mene, ja im samo dam život i pustim ih da budu. Mnogo je ostavljenih stihova čiji se neizdrž kovitla, hrani i raste, u tmini čeka ili bira trenutak da pređe ivicu i otisne se u svet.
Jedna od tema zbirke je: kad umre ljubav, rodi se istina. Kako ti vidiš odnos između ljubavi i istine, da li istina uvek mora doći kao posledica nestanka ljubavi, ili i sama ljubav može sadržati istinu koja ne boli?
Od ljubavi čovek često obnevidi, svesno. Istina zapravo živi jednovremeno sa ljubavlju, ali je ljubav uvek lepa, istina uglavnom ne, a čovek je biće estetike. Ljubav je istina. Istina je ljubav. A čovek je samo čovek, sa svojom praiskonskom potrebom da bude prihvaćen i voljen zbog proste činjenice da je to što jeste. Zato bira da ne vidi istinu koja je pred njim, ne shvatajući da tako guši ljubav. Na kraju, ljubav umre, a istina se rodi, premda se ne rodi stvarno, samo bude eksponirana.
Pišeš da u Ivici nema bajki u tradicionalnom smislu, da se mitovi razgrađuju. Da li veruješ da ljudska potreba za mitom i pričom opstaje čak i kada želimo da budemo što realniji, i kako se taj mit može preoblikovati da ne vara, već da prosvetljuje?
Priče i mitovi, ne samo da su ljudska potreba, već su i lek. Priča ima ogromnu moć, čovek ne mora ništa da radi, da bude, da učini, dovoljno je samo da sluša. U mitovima se nalaze arhetipovi, nekad se prihvataju takvim kakvi jesu, a opet do njih dolazimo kroz priču, nekad se i ogole ili izvedu na površinu, a za to je opet potrebna priča. U pričama se nalaze lekovi i rešenja za otkrivanje i ispravljanje svakog psihičkog nagona. U njima je sadržana tuga, čežnja, razumevanje, opomena, ljubav i radost koje čoveku olakšavaju put, donošnje odluka i prihvatanje teško svarljivih istina. Iskrenošću i autentičnošću neke priče posluže kao vodič za preživljavanje života
Kako se u tvom pisanju prepliću oblik i sadržaj, stih, ritam, struktura sa emocijom i mišlju? Da li najpre izranja osećaj i ideja, a tek potom forma, ili forma ponekad povede misao svojim putem? Postoji li pesma u Ivici koja je oblikom morala da se menja da bi pratila smisao?
Forma je bitna samo za vizuelni momenat. Kao oku prijatna haljina na ženi, dopadne se čulu vida i probudi radoznalost, međutim, ako, „pročitavši“ je, nijedan drugi stimulus ne bude pobuđen, ni haljina više nije toliko zanimljiva. Uvek sve počinje od emocije. Ona zatim probudi pred(osećaj), koji dalje izaziva misao. Misao kreira ideju. Ideja dopusti formi da je reprezentativno iznese kroz isticanje stiha, ritmiku i pauzu. Ovako raščlanjen proces stvara iluziju trajanja, a u stvarnosti se sve desi u sekundi. To je neobjašnjivo svima koji su van tog stvaralačkog nagona.
Kada čitalac dođe do „ivice“ tvoje poezije, do trenutka suočavanja sa sopstvenim senkama, da li razmišljaš o tome kako će tvoji stihovi biti doživljeni? Da li ti je važna interpretacija drugih, ili smatraš da je pesnik pre svega putnik svog unutrašnjeg puta, bez obzira na tuđe čitanje?
U trenucima nastanka Ivice u meni je bilo autocenzure, što jasno govori o tome da mi je ipak bilo stalo kako ćemo stihovi i ja kroz njih biti doživljeni. U sadašnjem trenutku je situacija već mnogo drugačija. Ja sam stihovima dala život i pustila ih u svet, kao majka decu. Njihovo publikovanje je bilo simbolično presecanje pupčane vrpce i ja više nemam i ne želim da imam kontrolu nad njihovim daljim životom, niti interakcijom i odnosom sa drugim ljudima/čitaocima. Moje je da sledim stvaralačku žilu kucavicu i držim se jedinog puta za koji znam i koji pred sobom vidim. Kako će taj poduhvat da bude viđen, percipiran i prihvaćen, ne treba da bude i nije moja stvar.
U zbirci se oseća borba i potreba za opstankom – odbacivanje maski i potraga za sobom. U filozofskom smislu, šta za tebe znači „potpisati sebe“ danas, u vremenu mnoštva uloga i očekivanja? Da li je Ivica tvoj lični potpis, i može li pesma postati prostor u kojem i čitalac potpisuje sebe?
Sve ono što čovek radi i čime bavi nosi njegov pečat. Isto je i sa umetnošću. Bilo film, bilo slika, bilo književno delo, u svemu se prožima i lični doživljaj, iskustvo i sklonosti autora. „Potpisati sebe“ filozofski, figurativno i bukvalno može značiti samo jedno – biti autentičan ti, osloboditi svoje istinsko ja, koje je sahranjeno ispod kulturnog uslovljavanja, socijalnih normi, porodičnih predubeđenja, religijskih stega, tuđeg mišljenja i pogrešnih zaključaka o sebi, koje si formirao kao pripadnik određene zajednice, a pod pritiskom svega rečenog. Zato je neophodno odučiti se od onoga što ti je spoljašnji svet rekao da treba da budeš.
Postoji li tema, stih ili pesma koju bi volela da napišeš, a od koje zazireš, jer bi možda previše razotkrila, ili bi mogla biti pogrešno shvaćena? Kako pronalaziš ravnotežu između onoga što želiš da izgovoriš i onoga što si spremna da otkriješ? I može li upravo ta granica između izrečenog i prećutanog postati sama poezija?
Ranije je postizanje ravnoteže između onoga što želim da kažem i onoga šta sam spremna da izgovorim, bilo poput plesa po minskom polju. S godinama i iskustvom, toga više nema. Govorim i pišem tačno ono što osećam i mislim, bez tereta pretpostavki ko će kako to doživeti i shvatiti. Granica između izrečenog i prećutanog jeste poezija, ali samo onda kada pesnik svesno bira da reči zaodene u veo tajnovitosti i ostane nedorečen, dajući čitaocu da završi misao onako kako misli da treba. U svakom drugom slučaju, to predstavlja mučenje i zahtevanje od samog sebe da sakatiš misao, utišaš glas i okrnjiš reč. To je izdaja sebe, transformacija unikata u serijski proizvod. Ako ćemo baš iskreno, to je izneveravanje blagoslova, sporo i tiho samoubistvo ljudskog bića i umetnika unutar sebe.
Ivica je njen unutrašnji pejzaž, ali i poziv čitaocu da se usudi na svoj. Jer, kako kaže, „sve košta nešto“ , ali kad čovek jednom plati cenu istine, više nikad ne pristaje na manje od sebe.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
