Ima u „Slagalici” jedna zanimljiva igra „Spojnice” u kojoj takmičari spajaju različite stvari – imena i prezimena glumaca, države i glavne gradove, sportiste i discipline. I zamislite da jedne večeri voditeljka izgovori: „Takmičari, vaš zadatak je da spojite prezimena deset aktuelnih ministara sa resorima koje vode”. I onda u tabeli, na primer, imamo: Milićević, Đerlek, Begović, Tanasković, Martinović, Selaković, Gajić, Memić, Jovanović i Blagojević. A u drugoj koloni: sport, poljoprivredu, informisanje, rad, dijasporu, turizam, regionalni razvoj, državnu upravu, javna ulaganja i nauku. Ako ste spojili svih deset, čestitamo, ili ste član vlade, ili novinar unutrašnje politike nekog „ozbiljnog” medija. Ukoliko niste, u nastavku teksta podsećamo se ko su ovi ljudi.
Možda će nekome zatrebati zbog kviza, a možda će doći dan da se zapitamo i da li odgovornost za društvene prilike nosi samo jedan čovek, ili to baš i nije tako. I da se ne izgubi iz vida, ko su ti nevidljivi ljudi koji su pristali da to budu, da im ime samo tako negde stoji, da obavljaju dužnosti koje su možda daleko ispod njihovih kapaciteta ne čineći mnogo za resore koji su im dodeljeni. Da li čine nešto za sebe lično, to se obično sazna prekasno. Ili nikad.
Oni „ne sede u prvom redu”
Dakle, nisu ovo oni ministri koji često stoje uz premijerku Anu Brnabić, niti oni koji po raznim televizijama svakodnevno citiraju predsednika Srbije. Nisu nam tema najbliži saradnici Aleksandra Vučića, kao što je ministar finansija, ili oni čiji je rad često tema u javnosti, kao što su ministarka zdravlja ili ministar prosvete.
Imamo i neke ljude koji su prosto zavisni od medija, pa su vidljivi kao Goran Vesić, mada se u njegovim nastupima „od drveća ne vidi šuma”, pa se jedva nazire da je on u stvari sada zadužen i za građevinarstvo i za saobraćaj i za infrastrukturu!
Ili sveprisutni ministar Rade Basta koji priča o Rusiji, o NATO savezu, o ženama „koje su zakon”, o svemu osim o privredi za šta je zadužen.
Danas se sećamo onih koji kao da se kriju, koji će biti zaboravljeni pre nego što su zapamćeni, nekadašnjih partijskih jurišnika, ili pak potpuno nepoznatih ljudi koji su ili prigodni da budu „ukras” u naprednjačkoj vladi, ili su se našli u nekoj koalicionoj partiji, pa je došao red i na njih.
Ministri koje zna samo ko treba da zna
Evo, na primer Đerlek.
Da pojasnimo za početak jednom skupštinskom anegdotom. Jednog dana ulazi u novinarsku sobu jedna ljubazna gospođa, kaže ona je iz neke skupštinske službe, pita da li znamo možda ko je slikao neki skup, ministar Đerlek bi voleo da dobije fotografije. Sad tu neki znaju neki ne, svi su u gužvi, dosta brzo ode gospođa, da bi se nakon par trenutaka tišine, nekoliko novinara, skupštinskih izveštača međusobno pogledalo i glasno zapitalo – od kad je Đerlek ministar, pa on je državni sekretar u zdravstvu. Tek će neko, ne bez gledanja u kompjuter da uzvikne – „Ljudi ne taj Đerlek, ne Mirsad, ministar je Edin!”
I stvarno, Edin Đerlek (iz Stranke pravde i pomirenja), ministar je od oktobra prošle godine, zadužen za ravnomeran regionalni razvoj, a da se o njemu za ovo vreme nije čulo gotovo ništa (ako izuzmemo tabloidne tekstove posvećene njegovom stilu). Našli smo jednu izjavu: „Na red su došle opsežne reforme za podsticanje regionalnog razvoja Srbije da bi se stvorili jednaki uslovi za život u svim delovima zemlje – izjavio je u Subotici Edin Đerlek, ministar bez portfelja u Vladi Srbije, zadužen za ravnomeran regionalni razvoj”, prenela je osmog marta Agencija Beta dopisničku vest. Možda je objavio još neko ako je dan bio „mršav”.
A ima i jedna od prošle godine, dan pred izbor za ministra kada je najavio da će pokazati „da je moguće biti ministar i raditi u interesu svog naroda, a ne na uštrb države, kao što je moguće raditi u interesu države, a ne na uštrb svog naroda”. Kad se malo potraži naći će se da je ministar rekao kako će slediti politiku vlade, ili da je krenuo u obilazak gradova – ali sve je to zakopano duboko u lokalne medije i pod „ostale vesti”.
I dok smo kod potpuno nepoznatih ljudi, da se setimo – ministar turizma i omladine je Husein Memić, takođe Novopazarac, samo iz Sandžačke demokratske partije, čiji je osnivač Rasim Ljajić. U novoj vladi dobio je važan resor, vrh vlasti se često hvali da je turizam velika razvojna šansa – a ministra nigde nema. Jedna izjava o očekivanju većeg broja kineskih turista, jedna da je sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i ministrom finansija Sinišom Malim razgovarao o većem broju vaučera za domaće turiste i da se nada da će to biti odobreno.
U turizmu dakle problema nema, a kod omladine valjda je još bolje, jer resorni ministar o tome nema ni reči još od januara kada je za Tanjug rekao da je postavio „strateški okvir” za rešavanje ključnih pitanja položaja mladih čiji je cilji povećanje aktivizma i volonterizma mladih, podizanje kompetencija za razvoj karijere, zapošljavanje i samozapošljavanje, očuvanje zdravlja. Zato mladi u Srbiji, ako osećaju ili ne osećaju efekte te strategije, ako kupuju stanove, putuju, rade i zarađuju – treba da budu obavešteni ko im u tome strateški pomaže.
Najaktivniji poslanici – neprimetni ministri
Dva nova ministra u vladi Ane Brnabić za sada su dokaz da aktivan, rečit i prilično uočljiv narodni poslanik treba dobro da razmisli pre nego što pristane da pređe na ministarsku funkciju, jer mu se može destiti da potpuno padne u zaborav.
Kao Aleksandar Martinović, doskorašnja perjanica i šef poslaničkog kluba Srpske napredne stranke koji je umeo satima da odgovara svakom opozicionom kolegi, na čiji je mig predsedavajući znao da li treba ili ne treba da nekome da reč, koji je odavao utisak da je u stranci moćan i da je veliki autoritet. Kao ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, izgleda kao da Martinović radi svoj posao, ali se o tome ne govori. Samo u poslednjih nekoliko nedelja posetio je Varvarin gde je razgovarao sa rukovodstvom opštine posle obilaska radova na rekonstrukciji fasade zgrade lokalne biblioteke, išao u Lebane, Staru Pazovu, Ćićevac, Kragujevac, Beočin, Veliko Gradište. Govorio je o nedostatku kadrova u inspekcijama i uvođenju jedinstvenog informacionog sistema e-Inspektor, o značaju takozvanog „jedinstvenog upravnog mesta” odnosno jednom šalteru u opštini na kojem građani mogu završiti skoro sve poslove, ali je sve to objavo tek po neki medij.
Slično je i sa ministrom bez portfelja zaduženim za dijasporu. Đorđe Milićević je kao šef skupštinskih socijalista bio prepoznatljiv i često viđen na televizijama. Kada je konačno dobio ministarsku funkciju, za sada ne izgleda kao da koristi „svojih pet minuta”. Za razliku od stranačkih kolega Ivice Dačića i Branka Ružića, Milićevićeve aktivnosti medijima nisu previše primamljive da bi se njima bavili. A ako te kao ministra nema u medijima – onda je sav trud uzaludan. Stigne s vremena na vreme saopštenje da je ministar na primer „primio predstavnike Asocijacije srpskih folklornih društava dijaspore” ili da je proveo Uskrs sa Srbima u Rumuniji, ili ocenio da je neophodno izraditi baze podataka o dijaspori, ali bez konkretnih ideja kada i ko treba tu bazu da kreira.
O Milićeviću se od kako je ministar, najviše govorilo kada je saopštio da nije podržao zahtev Radeta Baste da se ministri u Vladi Srbije izjasne o uvođenju sankcija Rusiji, već je „jedan stranački aktivista greškom lajkovao objavu”, a da nije pročitao šta piše ispod.
U ovu grupu može se svrstati i jedan dugogodišnji ministar i funkcioner SNS-a Nikola Selaković koji je bio ministar pravde, pa generalni sekretar Predsedništva kada je Vučić postao predsednik, pa šef srpske diplomatije, da bi u najnovijoj vladi preuzeo resor za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ni kao ministra spoljnih poslova nismo ga viđali često, ali se sada oglašava još ređe. Znamo da je predvodio ceremoniju polaganja venaca stradalima u šestoaprilskom bombardovanju, ili obeležavanja 78. godišnjice proboja Sremskog fronta. Povremeno se hvali brojem zaposlenih, ili tvrdi da je kompanija Zi Đin „vratila malu Srbiju na mapu svetskog tržišta“. O uslovima rada, radnim pravima ili stradalim radnicima se ne oglašava već ukazuje da je novi zakon o bezbednosti na radu u proceduri i da će se kad se usvoji, više raditi na preventivi.
Naučnice i stručnjaci
Mogli bismo i o ostalih petoro ministara da pretpostavimo da svoj posao rade, daleko od očiju javnosti i da nisu oni krivi što ne uspevaju da privuku medijsku pažnju. Naročito kad je reč o ministarki nauke, tehnološkog razvoj i inovacija Jeleni Begović, koja za sada nije ni član stranke, a iz retkih nastupa vidi se da je spremna da govori o nauci i obrazovanju. Ako ovo bude njen jedini mandat, ostaće prepoznatljiva samo retkim građanima zaista zainteresovanim za njen rad. U skupštini se do sada pojavila jednom, kratko obrazložila učešće Srbije u „Horizont Evropa programu” za razvoj inovacija i bila vidno zbunjena zbog žamora u sali i opšte nezainteresovanosti narodnih poslanika za tako važnu temu.
Ministra za javna ulaganja Marka Blagojevića mnogo smo češće viđali u vreme kada je radio u Cesidu i oko svakih izbora bio čest sagovornik medija. Njegove ministarske aktivnosti prolaze u tišini uz retke najave ulaganja u Tiršovu dva ili rekonstrukcije porodilišta ili zgradu Filharmonije.
Resor poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u ovoj vladi vodi Jelena Tanasković, ali bez obzira na značaj oblasti, ukoliko joj ovo bude jedini mandat, teško da će se njeno ime duže pamtiti. Povremeno se pojavljuje da kaže kada će biti isplaćene subvencije ili da objasni ideju e-agrara preko koje poljoprivrednici moraju da apliciraju za te subvencije jer se valjda podrazumeva da se svaki poljoprivrednik u Srbiji razume u pametne telefone i ima dostupan internet.
Kada je reč o sportu, na mesto ministra došao je već veoma uspešan odbojkaški trener Zoran Gajić. Od tada je dobio priznanje za doprinos razvoju dečijeg sporta, govorio na konferenciji „Žene i sport”, posetio nekoliko gradova gde je donirao sportsku opremu, čestitao neke sportske uspehe, manje-više sve što protokol nalaže. Ni manje, ni više.
Poslednji ali ne manje važan, ministar informisanja i telekomunikacija Mihailo Jovanović, jedan od retkih koji su zaduženi za novinare, a da i sami novinari ne mogu uvek da se sete kako se ministar zove. Jer pre njega, dok je ministarstvo povezivalo informisanje sa kulturom, za tu oblast bila je zadužena Maja Gojković, Vladan Vukosavljević, Ivan Tasovac, Bratislav Petković, nekad ranije Nebojša Bradić, Voja Brajović ili Dragan Kojadinović. Prosto, ko je bio poznat u svojoj profesiji ranije, ostao je poznat, ko nije – ova ga funkcija nije proslavila.
Nećemo nabrajati šta je sve ministar Jovanović najavio, od novih zakona do medijske strategije, kako je pozivao na „javne rasprave” ili ukazivao na „novinarski kodeks”. U situaciji kada se sa vrha vlasti targetiraju mediji i novinari, ministar se nije stavio na stranu medija. I to je za sada sve što bi se o njemu moglo reći.
Na kraju da podsetimo da ova vlada ima 28 ministara, mi smo pomenuli tek desetoro, a ima ih bar još toliko čije postojanje otvara brojna pitanja – gde su, da li se namerno bave manje važnim temama, da li se kriju i „čekaju da prođe”. Koju su odluku doneli, zašto samo najavljuju, da li rezultate rada čuvaju kako bi ih ubrzano prikazivati tek kada budu raspisani sledeći izbori i kada počne kampanja, pa se to podvede pod „redovne aktivnosti”. I na kraju, da li oni možda znaju da će im mandat kratko trajati, pa nemaju motiv da se trude, ili su odavno naučili da je za buduću karijeru mnogo važniji stranački, nego ministarski rad.
