17/06/2024
29.4 C
Novi Pazar

Može li se u Srbiji biti naučnica i majka u isto vreme?

Kao mlada naučna saradnica, doktorka Olja Šovljanski rukovodila je projektom od posebnog interesa za razvoj AP Vojvodine. Međutim, tokom trajanja projekta ostala je u drugom stanju, te je od rukovođenja projektom, sopstvene ideje i njene realizacije – morala da odustane.

“Naime, kao i za sve druge projekte na pokrajinskom i nacionalnom nivou, potrebno je da se za ženu koja otvori trudničko ili porodiljsko bolovanje podnese obaveštenje finansijeru, a zatim ista osoba ‘skloni’ sa projekta ukoliko je duže ili trajno odsutna”, objašnjava dr Šovljanski.

“S obzirom na to da sam imala sreće da trudnoću provedem ‘na nogama’, rukovodila sam projektom do otvaranja porodiljskog odsustva, nakon čega sam bila primorana da rukovođenje predam jedinom muškom članu projekta. Razlog je opet bio lep – koleginica, takođe mlada naučnica, otvorila je porodiljsko odsustvo. Moj zadatak je bio da je “izbrišem” sa projekta, kao i sebe, pri čemu realne zamene za nas nema – svaka je u svojoj oblasti jedina koja se bavi tom tematikom”, dodaje ona.

Doktorka Olja Šovljanski osmislila je i pokrenula istraživanje o inovativnom konceptu dobijanja prehrambenih pigmenata iskorišćenjem industrijskog biootpada, a pomoću biotehnoloških alata. Na matičnom Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu specijalizirala je mikrobiološku bezbednost hrane, dobitnica je nagrade “Dr Zoran Đinđić” za najboljeg mladog naučnika u 2022. i specijalnog priznanja “Doc. dr Milena Dalmacija” za doktorsku disertaciju koja je dala najveći doprinos zaštiti životne sredine u 2022. godini. Sve to postao je manje važno kada je odlučila da bude i majka.

“Smatram da sam tim uslovom predaje projekta nekom drugom, ko god on bio, bez obzira na rodnu odrednicu, izgubila naučnu ideju i šansu da napredujem kroz vođenje tima i sticanje novih veština. Takođe, ugrožena mi je intelektualna svojina u svakom smislu”, kaže Olja.

Da “odustane” od svog rada kada je odlučila da postane i mama, morala je i dr Sanja Belić sa novosadskog Departmana za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta. Naime, pet godina je pratila doktorske studije jedne kandidatkinje.

“Mi smo eksperimentalni deo radile i dok sam ja bila trudna, ja sam sedela u kabinetu, ona u laboratoriji, konsultovale smo se i sve završile. Kada sam otišla na porodiljsko, doktorandkinja je sela i napisala tezu, poslala mi na uvid, ja sam na bolovanju iščitala i kad je bilo gotovo, predale smo rad studentskoj službi.“

Nakon toga formirana je komisija za ocenu rada, ali u njoj nije bilo dr Belić. Objašnjenje je bilo – na porodiljskom ste bolovanju.

“Nije tu toliko moja uloga u komisiji bila važna, imam ja poverenje u kolege, niko tu ništa ne bi promenio, ali je čast biti u toj komisiji, to je kruna vašeg dugogodišnjeg rada”, kaže Sanja.

Dr Belić je na izostanak iz komisije koja ocenjuje rad pristala, ali je završila porodiljsko bolovanje neznatno ranije i uz dogovor sa kolegama sa Katedre, prisustvovala odbrani rada na kojem je bila mentorka.

Doktorka Mirjana Ljubojević, sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, radila je kao istraživačica – pripravnica na višegodišnjem projektu “Stvaranje slabobujnih podloga za trešnju i višnju i razvijanje tehnologije gajenja na principima održive poljoprivrede”, koji je finansiralo Ministarstvo za obrazovanje i nauku Republike Srbije. Oprema, materijal i znanje kojima je tim raspolagao bili su adekvatni sve do 2013.  kada se javila potreba da se projekat nastavi u SAD-u.

Doktorka Ljubojević konkurisala je za stipendiju za odlazak u inostranstvo kod Ministarstva za obrazovanje i nauku, a koja je važila samo za godinu nakon doktoriranja. Budući da je doktorirala krajem 2012, za stipendiju se prijavila 2013. ali je rezultate dobila u aprilu 2014. godine – dve nedelje pre porođaja.

“Ta situacija me je zatekla potpuno nespremnu! Ipak, zahvaljujući izuzetnom pristupu i razumevanju referenta u Ministarstvu, uspela sam da realizaciju stipendije pomerim za narednu godinu, pa sam na puna tri meseca otputovala tačno na detetov prvi rođendan, 10. maja 2015. godine”, kaže Mirjana.

Ispostavilo se da boravkom u SAD-u sam projekat nije mnogo uznapredovao, jer su raspolagali istim nivoom znanja, istom metodologijom i opremom. Ipak, bogatiji biljni materijal na Državnom univerzitetu u Mičigenu vratio je naučnicu na još jedan boravak tri godine kasnije, te joj omogućio da bude pionirka u važnom istraživanju i da sa svojim timom objavi rezultate koje niko pre njih nije dokazao.

“Apsolutno sve naučnice koje se opredele da pored karijere zasnuju i porodicu, suočavaju se sa istim izazovima. U svakom trenutku prave se izbori, „gase požari” na jednoj od strana, balansira između desetina obaveza i traži optimalan recept da niko ne bude oštećen,” kaže doktorka Ljubojević.

Rad na istraživačkim projektima u osnovi je bavljenja bilo kojom naukom, ali i ključan aspekt za razvoj karijere svih naučnika i naučnica, budući da je to i način zaposlenja izuzetnih kandidata, za koje u datom trenutku nema mesta u nastavnim zvanjima. To su najčešće studenti koji su pokazali interesovanje za nauku, imali prosek iznad 9,5, bili dobitnici republičkih stipendija ili bili među sto najboljih u državi, što im omogućuje automatsko priključivanje nekom od projekata. Ipak, kada je reč o ženama koje, uz sve to, žele da budu i majke, pravni okvir i planiranja budžetskih rokova, ostaju nemilosrdno kruti: ukoliko se desi trudničko ili porodiljsko odsustvo, naučnica se sa projekta isključuje.

“Rešenje bi bilo smanjeno angažovanje, ili fleksibilno raspoređivanje efektivnih meseci rada na projektu, ali nikako potpuno isključivanje, jer, naučnice često i tokom odsustva nastavljaju da se bave istraživanjem i razvijanjem svojih ideja. Ključna reč je fleksibilnost“, ističe dr Ljubojević.

Da su potrebni fleksibilnost i pravo na izbor prioriteta, saglasna je i dr Šovljanski, dodajući da za ženu ti izbori nisu laki i da im je zato potreba dodatna podrška.

“Smatram da sam ja mogla i dalje da rukovodim svojim projektom. U jednoj ruci beba, u drugoj uzorak sa industrijskih lokacija. Zašto bi me bilo ko u tome sputavao, ako ja mislim da to mogu?“, pita se dr Šovljanski.

ŠEFOVSKA MESTA (NI)SU ZA MAJKE

U Udruženju naučnica Srbije “SRNA“, kažu da u broju studenata i studentkinja nema značajnijih razlika. Ista je situacija i kada je reč o početnim pozicijama u razvoju akademske karijere, istraživačkim i asistentskim. Međutim, u tom udruženju, čiji je cilj unapređenje položaja naučnica, ističu da kada se obrati pažnja na pozicije po hijerarhiji, vidi se da što je pozicija viša, to je udeo žena koje ih obavljaju – manji. Naročito kod pozicija koje podrazumevaju upravljanje finansijama.

“Ne postoje vidljive prepreke za žene da konkurišu za ove pozicije, ali, usklađivanje poslovnih obaveza i organizacije porodičnog života, što se u našem društvu i dalje podrazumeva prioritetno kao obaveza majke, predstavljaju realne razloge zašto se za to manje odlučuju“, pojašnjava profesorka Jovana Grahovac, potpredsednica „SRNA-e“, koja je u svom naučnom radu usmerena ka  razvoju inovativnih biotehnoloških proizvoda, namenjenih humanoj i veterinarskoj medicini, kao i poljoprivredi.

Osim toga, ona je i zamenica šefa Katedre za biotehologiju na novosadskom Tehnološkom fakultetu, ali naglašava da ne podržava nametanje obaveznog jednakog broja žena i muškaraca na rukovodećim pozicijama, jer posao treba da obavlja onaj ko je za to najsposobniji i da, baš zato, treba da se radi na stvaranju okruženja u kojem će svi imati podjednake šanse.

“Verujem da i nekim, vrlo jednostavnim i, lako izvodljivim, aktivnostima možemo mnogo da učinimo. Na primer, obezebeđivanjem parking kartica za roditelje sa malom decom, ili sa decom sa poteškoćama u razvoju, tako da ne brinu da li će ih nakon odvođenja dece u vrtić, ili školu, ili odlazak u iste po hitnom pozivu, sačekati parking mesto blizu radnog mesta. Takođe, često ukazujemo na značaj koji bi imalo postojanje vrtića sa fleksibilnim radnim vremenom, ili neke vrste čuvaonice za decu u okviru univerzitetskog kampusa, budući da rad u nauci nije moguće organizovati u okviru osmočasovnog radnog vremena. Takođe, nastava i ispiti se odvijaju i u popodnevnim satima, pa bi se tako i zaposlenima i studentima našeg univerziteta značajno pomoglo”, kaže prof. Grahovac, podsećajući na to da upravo akademska zajednica treba da bude nosilac promena u društvu.

NAUČNICI MAMI TREBA MANJE NOVCA?

Nažalost, koliko je akademska zajednica daleko od tih, rodnoodgovornih “finesa“, govori i podatak o radnom statusu naučnika i naučnica. Naime, ugovor na neodređeno vreme, takozvani posao za stalno, dobijaju tek redovni profesori, dok za sva akademska zvanja i radna mesta koja mu prethode, nastavnici i naučnici imaju ugovore na određeno vreme, tj, onoliko koliko traje zvanje, najčešće na tri ili pet godina.

Pravila su jasno postavljena, pa se, uobičajeno, zna koliko koji period traje i naspram toga se i pravi plan za akademski razvoj. Međutim, on vrlo često  ide i brže od predviđenog, te se i visina plate brže menja, tj, raste. To, nažalost, ne znači mnogo ženama koje odu na porodiljsko odustvo, jer tokom njega prima prosek zarade unazad 18 meseci, pa lako može da se dogodi da tokom njega ima manju platu, nego dok je radila.

Takođe, nastavnički i naučni rad se odvojeno vrednuju, pa, kad nema angažovanja na istraživačkom projektu – nema ni dela primanja. Iako se honorar za naučni rad smatra dodatnim podsticajem za naučni razvoj, za naučnice koje su i majke, ovakva raspodela novca predstavlja i ozbiljan egzistencijalni problem, budući da su tokom trudničkog ili porodiljskog odsustva uskraćene za, ponekad, i trećinu mesečne zarade.

“Da, tokom porodiljskog odsustva nisam dobijala honorar za bavljenje naukom, tako da su mi se primanja umanjila za nekih 30 odsto, a sve naučnice koje poznajem (uključujući i mene tokom oba porodiljska odsustva) nastavile su aktivno da vode istraživanja i doktorske teze, pišu naučne radove i sve ostalo vezano za nauku i tokom porodiljskog odsustva, jer nauka ne može da stane i pravi pauze,”, kaže dr Mirjana Ljubojević, vanredna profesorka na Katedri za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta, na kojoj radi punih šesnaest godina.

“Zašto neka porodilja koja je zaposlena kao profesorka u školi, naučnica na institutu, radnica u javno-komunalnom preduzeću, ili bilo gde drugo, dobija platu koja je umanjena za samo nekoliko procenata (za prevoz i topli obrok), a kod nas, profesorki i naučnicama na fakultetu to nije slučaj?“ – pita se dr Sanja Belić, vanredna profesorka, koja na matičnom Prirodno-matematičkom fakultetu drži nastavu iz više predmeta na svim nivoima studija.

Nastavu drži i u specijalnom odeljenju za darovitu decu u novosadskoj gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj”, zatim na master studijama Forenzike UNS, kao i na master studijama Konzervacije i restauracije na Akademiji umetnosti UNS.

Kada je reč o naučnom opusu, dr Belić je deo istraživačke grupe koja se bavi sintezom, karakterizacijom i primenom jonskih tečnosti u novim litijum-jonskim baterijama, poljoprivredi, prehrambenoj i farmaceutskoj industriji. Uz sve to je i mama tri devojčice, što u praksi znači da je tri godine od poslednjih sedam primanja dobijala umanjena za trećinu.

Dok je drugi put bila na porodiljskom odustvu slučajno je saznala da može da nadoknadi deo novca koji Fond za zdravstveno ne plaća, podnela je zahtev i dobila. Manje nego dok je radila, ali, kako kaže, “barem nešto.” Međutim, nakon godinu dana, ta pomoć je obustavljena, jer je pravilnikom predviđena da traje jednu godinu, a ona je, pošto je rodila bliznakinje, na porodiljskom odsustvu bila dve godine.

“Sve se opravdava nekim pravilnicima, to je najvažnije. Zašto tu nema neki zarez, pa da je osoba pitana koliko je odsutna, zašto je odsutna, ili da li želi da nastavi da rukovodi projektom, ili da u njemu učestvuje,” pita se dr Belić.

Tim “barem nešto” napravljen je svojevrstan rodno-odgovorni pomak 2018. godine, od kada se preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja ženama, osim zarade proistekle iz radnog odnosa, tokom porodiljskog isplaćuje i deo onoga na čemu je bila angažovana mimo redovnog zaposlenja. U to ulaze sva angažovanja po ugovorima o delu ili autorskom honoraru, bilo kod istog ili različitog poslodavca i na koje su, naravno, uplaćivani porezi i doprinosi.

Potrebno je da se podnese zahtev za naknadu Gradskoj upravi za socijalnu i dečju zaštitu u svojoj opštini i naknada će početi da pristiže. To porodiljama i može da znači, ali prema ženama koje iz različlitih razloga moraju da budu na bolovanju duže od jedne godine, pravilnik ostaje krut i nepromenjiv.

Takođe, osim što je manje nego dok je radila, “caka” može da bude i u tome da taj zahtev žene podnose same, kao fizička lica, i odmah nakon što se porode. Poslodavac nije dužan da ih o toj mogućnosti obavesti, niti može u njihovo ime da traži naknadu, tako da se dešava da žene ne budu dovoljno informisane i tako ostanu bez novca na koji imaju pravo.

Drugačija situacija je sa ženama koje su na fakultetima angažovane u istraživačkim i naučnim zvanjima (istraživačica pripravnica, istraživačica saradnica, naučna saradnica, viša naučna saradnica i naučna savetnica). One ne drže nastavu i čitavu platu dobijaju za rad u nauci. Kada žene iz ovih zvanja odu na porodiljsko odsustvo, dobijaju prosek zarada i nema umanjenja kao kod onih koje su u nastavi, a dodatno rade i na projektima.

RODNO – ODGOVORNI I BUDŽETIRANI U NAUCI

Vlada Republike Srbije je, usvajanjem Zakona o budžetskom sistemu, 2015. godine donela odluku o obaveznom uvođenju rodno-odgovorne komponente u osmišljavanje i realizaciju svih javnih budžeta. Iako zakonom obavezujuće, sprovođenje rodno-odgovornog budžetiranja (ROB) ide postupno i ne naročito brzo. Tako, na primer, Univerzitet u Novom Sadu, i dalje nema rodno-odgovorno budžetiranje, ali je ono u planu. Prof. Gordana Lalić Krstin iz Odbora za uvođenje ROB-a kaže da je pred Univerzitetom veliki zadatak i da je za njega obezbeđena i vaninstitucionalna ekspertska podrška.

“Nadamo se da bismo mogli, optimistično, da 2025. godine imamo rodno-odgovorno budžetiranje”, dodaje ona.

Do tada, svi fakulteti i instituti obavezni su da imaju Plan za sprovođenje rodne ravnopravnosti, skrojen prema sopstvenim potrebama i prioritetima. U tom smislu, jedan od važnih aspekata je i postizanje ravnoteže u upravljačkim telima na Univerzitetu, jer, kada se pogleda menadžerska struktura – prednjače muškarci, ističe prof. Lalić Krstin i dodaje:

“Istina je da ima fakulteta gde je čak 70 posto žena u upravi, ali ima i takvih gde za deset godina nije bilo nijedne žene. Naročito tamo gde se upravlja finansijama.“

Stoga se očekuje da će više žena na upravljačkim pozicijama značiti i rodno-odgovorno budžetiranje.

Izveštaji UN Womena, organizacije koja se u Srbiji brine o sprovođenju ROB-a, pokazuju da je, opšte uzevši, u AP Vojvodini bolje stanje nego u drugim delovima Srbije. Naime, iako sam Univerzitet nema, rodno-odgovorno budžetiranje ima Pokrajinski sekretarijat za nauku i visokotehološki razvoj iz kojeg se finansiraju neke od potreba naučnika i naučnica u Vojvodini.

Pojedinačno fakulteti, takođe, imaju dobre iskorake, rodne analize i preciznije planove, pa tako, Tehnološki, Poljoprivredni i Fakultet tehničkih nauka sa Novosadskog univerziteta zajedno učestvuju u jednom takvom međunarodnom projektu. 

Prof. Grahovac govori o projektu REINFORCING, koji finansira Evropska unija, a u kojem se neće raditi samo pregledi stanja, teorije i diskusije.

“Cilj je da se institucijama koje žele uvedu principi odgovornih istraživanja i rodna ravnopravnost, tako što će im biti omogućeno da novac dobijaju kroz kaskadne grantove, kao i naučnu podršku da to urade i sprovedu“, kaže Grahovac.

MITSKA BIĆA

Dok sitni pomaci ne postanu krupni i odlučni koraci, naučnice koje uz to žele da postanu i mame, za svet nauke su – mitska bića, kaže dr Olja Šovljanski, sa Katedre za biotehnologiju Tehnološkog fakulteta.

“Svi je se sećaju, ali nikome zaista nije potrebna”, kaže Olja.

Takođe, kaže da tom “mitskom biću očigledno ni finansijska podrška nije potrebna, niti ima pravo na intelektualnu svojinu” i dodaje da sve to često primorava naučnice da ranije zatvore porodiljsko odsustvo – ne zbog hira, već zbog egzistencijalnih razloga.

Da bi se i žene i muškarci ravnopravno bavili naukom u Srbiji potrebne su sistemske potrebe i, opet ta reč, fleksibilnost, saglasne su sve sagovornice. Ipak, doktorka Šovljanski misli da “te promene moraju da budu zasnovane na iskustvu naučnica. Ne političara, ne pravnih službenika, ne nastavnika, već isključivo žena koje su svoje naučne karijere morale da poklone nekom drugom, pa makar i na samo godinu dana.“

___________________________________

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Transformativno finansiranje za unapređenje rodne ravnopravnosti: ka transparentnijem, inkluzivnijem i odgovornijem upravljanju na Zapadnom Balkanu“, koji finansira Vlada Švedske – Švedska agencija za međunarodni razvoj i saradnju (SIDA). Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, SIDA, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

NAJČITANIJE

FOTO DANA

Vezani članci

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime