15/04/2024
27.5 C
Novi Pazar

Ljudi i “Ljudi bez grobova” – marginalije uz predstavu

Obronci planine Rogozne. Hotkovo. Naša stara kuća. Leto 1992. godine. Imam 15 godina. Počeo sam da pišem poeziju u aprilu. Imam zelenu svesku, A 4 format, tvrde korice. Pišem prve stihove.

Kod moje tetke Džemke došla je komšinica. Zvala se Đuka. Ona priča o odmetniku koji je pobegao iz vojske i počeo da ubija. Skrivao se danima i noćima. Voleo curu, a otac njen drugom ju dao. Krv je provrela u odmetniku. Škrgutao zubima. Dok je bio u vojsci, dobijao uvredljiva pisma.

Pobegao. Uzeo pušku. Uzeo život i smrt u svoje ruke. Počinio dela i nedela. Skrivao se.

Tražili ga, jurili ga. Jednu vrlo kratku prozu objavio sam u časopisu “Mak” kad sam bio četvrti razred srednje škole. O čemu? O odmetniku. I kasnije, jedna kratka priča u knjizi “Potomci odbijenih prosaca” tiče se života i smrti tog odmetnika. Pravio sam beleške. Upoznao odmetnikikovog brata. Pamtim 2004. godinu. Imao sam kancelariju u stampbenom kompleksu “Jezero”. Došao je odmetnikov brat i ja sam pitao, pitao, zapisivao… detalje.

Tražio sam odmetnikov dosije. Nisu mi ni odgovorili. Kasnije sam išao u Arhiv Srbije i čitao registar nekadašnje UDBE. U tom Registru nije bio slučaj odmetnika o kojem sam pisao, ali je postojao jedan dokument o odmetnicima nakon II svetskog rata. Nije to bilo za mene. Odmetnik o kojem pišem je počinio zločin iz strasti.

Često bih pričao o nekim detaljima iz njegovog života i bekstva. Saznao sam i ko je bio glavni u poteri. Policajac Agan Prelić. Kad sam došao do njegovog telefona, pozvao sam. Ženski glas: on je umro.

Nisam dakle mogao da pričam sa njim.

Onda sam saznao da je moj drug Ersin Hasanović rođak sa odmetnikom. Ersin me poveo da vidim predele gde je odmetnik rastao i gde se skrivao. I dao mi još neke detalje. Tamo na brdu gde njegova nesuđena završava svoj život, stoji jedno ime Završ. Kako se jezik stapa sa životom.

Pisao sam.

Gde sam pisao? U Rasadniku u Novom Pazaru. U Dobroj Vodi kod Bara. U Čantaviru kod Subotice.

Uoči objavljivanja sam doznao i da je policija iz Engleske pribavila psa obučenog da juri za odmetnicima. I tog psa je ubio odmetnik, jer pas je bio obučen da skoči na vrat, ali odmetnik je, pored puške, imao i nož. Desilo se da sam upoznao Dragišu Bojovića, zemljaka mog koji je rođen sa druge strane Rogozne, u selu Banje.

Dragiša je bio bebac u kolevci kad je video odmetnika i kad je odmetnik video njega.

Došao odmetnik pred kuću Bojovića. Dali su mu parče hleba. narod je hranio odmetnika. Čuo je odmetnik da dete plače. Ušao u kuću i videli se. Odmetnik o kojem sam napisao roman i beba koja će pisati o romanu u kojem beži odmetnik koji je tokom skrivanja video tu istu bebu.

Pisanje. Traganje.

Nisam radio sam na tom romanu, ali to što sam radio trajalo je – 26 godina skiciranja i dve godine pisanja. Regionalno pozorište i BDP hteli su da se uhvate u kolo. I neka ih. Neka igraju, neka se igraju.

Stevan Bodroža je režirao, a Aleksandra Jovanović i Nina Plavanjac poigrale su se likovima, scenama, katrakterima i željama. Strepnja je bila u meni. Nije mi bilo lako gledati pramenje moje mašte kako se sjedinjuje u neki drugi oblak iz koga pada srodna kiša.

I videh Amara Ćorovića, videh Semira, videh mene. Semir = onaj koji se noću zabavlja. Koji noću piše. To sam ja. A Amar? Ko je on? Unuk tetke Tafe. To je bila dobra žena u čiju sam kuću pobegao jedanpiut kad me u šestom razredu jurio čovek, da me prebije, jer sam napao njeogov sina, ali ja sam napao njegovo sina zato što je taj isti čovek prethodno udario mene. Život je bio borba i bežanje. Želeo sam da imam svoje ja!

I videh Rifata Rifatovića, odmetnika, raspričanog Lisa, Crnu Rodu. Topot istorije vidi se pod čelom Rifata Rifatovića. Oči sve pamte. Voleo bih gledati Atilu kako predvodi Hune. Zamišljam film: RR na konju, a vojska za njim. Jure da uđu u istoriju!

I videh Dušana Živanića – gledam ga dvadeset godina, ali nikad mi nije bio tako dubok kao u trenu kad ubija. On je Zlatan. On nosi kišobran. Dušan prilazi, od sudbine nema bežanja, život je igra, ali ponekad i smrt biva igra kad ima vezu sa ovakvim glumcem.

Videh Nejru. Emu Muratović. A ko je ona? To je unuka tetke Mehdije koja mi je spremila tavapite kad sam bio mršav kao ožek. Tek operisan. Gle, njena unuka sad igra curu iz moje mašte koja je nekad šetala ovim svetom i završila na brdu Završ. Emu treba ogrnuti Antigonom. Ona to može.

Videh Kristinu Jevtović čije umeće pamtim još iz Lavine kad sam tumačio Bodrožinu poetiku. Ona neosetno prelazi iz kože u kožu kao voda iz reke u reku. Kristina može da odglumi i reku i jasiku i ženu i senku žene.

Videh Gulaša i Farkaša. Aleksandar Jovanović Meda, glumac kao živi esej koji je pokret ujedinio sa rečima. Voleo bih ga nekad videti kao Kreonta. Meda, i kad ćuti, fabulu muti!

Videh Pticu. Vernog druga. Videh Nikolu Mijatovića. Glumac čiji mir na licu doprinosi nemiru u duši gledaoca. Dajte mu, neka bude Edip, on može čuti Tiresiju. On može čiodama raskinuti sa slikom muke i bruke.

Videh Lemanu Bećirović u četiri lica! O, kako se u veliku sliku pretvara brza skica! Lemana: to su minijature u funkciji kompozicije. Od prvh uloga do danas, nikad nije izdala publiku, ni sebe. Ona igra na sceni sa uverenjem da scena i mašta nemaju vrednost ako nema uporišta u realnosti.

Videh Milenu Pavlović. To lice tetke Bademe. I ne može čovek Milenu gledati, a da se ne zapita: koliko je radosti u njeno srce ulio njen čuveni otac? Bejah mladić, student, negde možda krajem 1998. godine; u Francuskoj 7, prilazi mi Dragoslav Mihailović i pita me: znate li gde je ovaj skup o Žiki Pavloviću? (Žika je tek otišao sa ovog sveta). Onda zajedno gledamo na panou obaveštenja, tražimo informaciju… Ima li na ovom svetu uloga o Oktavijanovoj sestri Oktaviji koja saznaje da je mrtav njen sin Marko Marcel koji je trebao da nasledi Oktavijana. Treba se pomiriti sa činjenicom da ti umire sin, da umire onaj kome je ujak obećao imperiju. Tu ženu mogla bi igrati Milena, to saznanje, taj gubitak.

Videh Harisa Šećerovića. Njegova je hrabrost veća od njega samog. I čuh Harsa Šećerovća. Čuh muziku kojom se verovatno ponosi on, ali se ponosimo i svi koji smo tu muziku čuli. Napetost! Trajati i biti u strašnim časima na strašnim mestima.

Umetnost se hrani umetnošću i tako se uvećava. Svet teče. I priča o Numanu koji je voleo, i priča o Sneži koja je došla da se skući, a nije imala koga da zavoli. Svet teče. Sve teče. Pretvara se u prošlost. Neminovno ćemo nabasati na prošlost.

NAJČITANIJE

FOTO DANA

Vezani članci

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime