Na kafi sa Dušanom i Kristinom

Postoje susreti u kojima dolazite najavljeni sa ulogom – novinarskom, a zapravo vas dočeka ljudskost. Njihovo dvorište otvorilo se predamnom u tišini, ali u onoj tišini u kojoj čovek zaista može da istinski da postoji. Pre svih, dočekao me je Hači — beli pas koji, kako Kristina kaže, ume odmah da oseti da li ste dobrodošli. Prišao je kao domaćin i kao čuvar istovremeno, i već tada sam znala da ulazim u prostor ljubavi koja se ne prikazuje rečima, već načinom postojanja.

U kući koju su sami sagradili — od prvog eksera do poslednje pločice — sve ima svoje mesto i sve nosi iskustveno stečen mir. Njihova lakoća postojanja nije romantična slika spokoja, već iskustvo života proživljenog do kraja, iskrenog i dubokog.

Kako ste odlučili da živite izvan grada? Šta vas je odvojilo od gradskog života?

Potpuno neočekivano — za vreme korone. Vratili smo se iz Turske, s festivala, baš u trenutku kad je proglašeno vanredno stanje. Na granici nam je policajac rekao: „Bežite, bežite!“ — a mi smo bili u šoku. Zatekli smo se kod Dušanove majke, u kući van grada, i u tom trenutku smo dobili poziv od policije: „Gde god da ste, tu ostajete.“ Prvo 14 dana, pa još petnaest… I taj mesec nas je promenio. Shvatili smo da nam prija. I ostali smo.

Da li ste razmišljali da se vratite u grad?

,,Ne. Nikad.’’ – Kristina daje odsečan odgovor i dodaje da je odrasla u ovakvom ambijentu. „Ali sam kao mlađa maštala o stanu, o urbanom životu. Danas mi je ova mera jedina prirodna. U gradu je sve statično — zidovi stoje. A ovde se sve menja. Procveta, razlista, zamiriše. Ima dana kad odemo na deset dana, pa se vratimo — i sve je drugačije. Ta dinamika života održava te u budnosti. Ima nešto što zovem ‘telesna tišina’. Nije to samo nedostatak zvuka — nego duboka, organska tišina koja te vraća telu, mislima, sebi.“

U tom trenutku pogled mi pada na nakit koji Kristina pravi. (@tinna.artina)
Njene ruke, navikle na scenu, sada stvaraju nešto što traje i u svakodnevici. Pitam ih o danima provedenim „samo ovde“.

„Ranije sam sve planirala. Danas — prepuštam. Ako mi se čisti — čistim. Ako mi se spava — spavam. Ako mi se pleše — plešem. I tako je počeo nakit koji pravim. Sedela sam jednog dana i pitala se: ‘Šta bih sada?’ I shvatila da mi je lepo kad nešto stvaram. Slikanje, ručni rad… sve to dolazi kad mu napraviš mesto.“
Dušan dodaje: „Mislim da postoji jedan civilizacijski problem — što sebi ne dozvoljavamo da budemo u dokolici. A tek u tom prostoru čovek shvati da je dovoljno da bude. Samo da bude. Da gleda, osluškuje, upija. Da shvati da nije entitet odvojen od prirode. I čovek je insekt, i cvet, i životinja. To možeš samo u tišini da shvatiš. Kad si okružen ljudima, zvucima, telefonima — već si negde drugde. Nisi tu.“

Pitala sam ih na koji način uspevaju da balansiraju između umetničkog rada i unutrašnjeg mira?

„Naše okruženje nam je dalo taj balans. Prvi put otkad živimo ovde, osećam da imam mirnu glavu. Ali gluma je takav posao da ne možeš da ga ostaviš na sceni i izađeš iz uloge. Kad radimo predstavu, uloga je sa nama i kod kuće. To nije stvar odvajanja. To je jedan period — mesec dana, dva — u kojem si stalno u procesu. A kad je predstava — od pet popodne više ne postojim za privatni život. I ne smeta mi. Ta podela se dešava organski. Smena prioriteta dolazi prirodno. Kao krv u telu — jednostavno teče.“

Razgovor sve više odlazi ka suštini života i umetnosti. Njih dvoje to ne razdvajaju, već spajaju i govore mi kako im je gluma pomogla da bolje razumeju jedno drugo.

„Ne samo nas dvoje, nego i ljude uopšte. Uči te iskrenosti. I to se prenosi na sve — i u brak, i u razgovor. Kod nas nema tabua. Razgovaramo o svemu. I to nas čini bližim. Ne postoji misao koju ne smemo da izgovorimo.“

Na imanju nisu sami. Životinje su deo tog doma, i svaka od njih ima svoju priču:

„Životinje su došle same. Hači, pas, je iskočio na put ispred auta. Dušan ga je uzeo u naručje, a nepoznata žena mu je rekla: ‘Tvoje. Vodi ga.’ I tako je ostao. Mačka koja nam je rodila mače — Tomu — uginula je od sepse. A Toma je preživeo. Bio je pobednik. On ne mjauče, on priča. I taj glas ima ritam, pauze, kao da vodi dijalog. I treći pas Žujan — došao je sam. Iznuren, preplašen. Nikad ne traži maženje, ali uvek želi da bude blizu. Jednostavno — odlučio je da pripada ovde.“

Postoji li neko vaše omiljeno mesto?

„Ovo mesto ovde, letnjikovac. Ali i naš stančić. Gradili smo ga sami, na početku našeg zajedničkog života. Svaka pločica, svaki ekser, svaka utičnica. Kad smo živeli u trošnoj kući, bez posla, sa Dušanovim primanjima — maštali smo. I rekli: jednog dana ćemo napraviti kuću. Ali nismo čekali ‘jednog dana’. I u trošnoj kući smo sređivali, lepili, krečili. Ljudi su govorili: ‘Pa rušiće se.’ A mi smo odgovarali: ‘Ali ne danas.’ Zato što ako danas možeš da uradiš nešto lepo — uradi. I ako hoćeš da dobiješ na lotou — uplati tiket. Bez prvog koraka — nema ničega.“

Šta mislite o položaju kulture danas?

„Mrtva je. Čisto administrativno živa. Festivali nemaju novca za putne troškove. Ali naše pozorište je svetla tačka. Zahvaljujući ljudima koji ga vole, još opstaje. Zahvaljujući našem direktoru (Seadetin Mujezinović) koji se srčano i svim snagama bori za nas. ‘Regionalno pozorište’ jedna svetla tačka u mraku kulture, ali jedna tačka u mraku — teško se vidi. Ima nade, ali ne možemo da zatvaramo oči. Ako krene da gori — otići ćemo. Ne iz straha, nego zato što imamo samo jedan život. Ne želim ga trošiti u otporu zidovima.“

Da li umetnici treba da se oglašavaju?

„Da. Ali ne samo umetnici. I lekari. I pravnici. I profesori. Svi. Zato što ne možemo da čekamo da neko drugi ponese teret. Glumci su već stali. Prvi. Pozorišta su prekinula rad, protestovalo se. Ali sad je vreme da i drugi kažu šta misle. Svako mora da pronađe svoj način. Ne mora svako na ulicu, ali moraš nešto da kažeš. Ako možeš — učestvuj. Ako ne — bar podrži.“

Na kraju razgovora pitam ih o rečima koje ih vode kroz život. Dušan se osmehuje i podiže rukav, pokazujući tetovaže:

„Imam ih istetovirane. Jedna je iz Talmuda: ‘Ako neću ja sebe — ko će mi? Ako sam ja sam — šta sam? I ako ne sada — kada?’
Druga je ambigram: memento vivere / memento mori. Sa jedne strane: seti se života. Sa druge: seti se smrti.
I treća je jedna jedina reč: Sabur — strpljenje. I mislim da na svaku školu treba da se ispiše jedna strofa iz dečje pesme: ‘Molim, hvala, izvoli, oprosti.’ To je suština. Ljubaznost. Poštovanje. Vaspitanje. Nema čoveka koji je imun na iskrenost.
Svi smo rođeni dobri. Društvo nas oblikuje. Ali do svakog se može dopreti — ako se ima strpljenja. Te reči me vrate sebi kad god se izgubim.“
Kristina dodaje: „Mene jedno pravilo prati ceo život: sve što ne bih podnela da se meni desi — ne radim drugima. Gluma nas je tome i naučila. Da budemo iskreni, prisutni ljudi. Da ne živimo dva života. Samo jedan. I da se ne plašimo ni posla, ni gubitka, ni pada. Jer šta god dođe — ako ostaneš čovek, preživećeš. A lepota? Nju ne treba čekati. Treba je živeti — odmah. Danas. Sada.“

„Ako danas možeš da okrečiš zid, iako će se sutra srušiti — okreči ga.“
Sa tom rečenicom napuštam njihovo dvorište, dok me Hači ispraća istim onim tihim korakom kojim me je dočekao. Odlazim sa utiskom ljubavi koja ne traži dokaz, jer je već postojana.

_____________________________________________________________