Ono što u detetu ostaje nakon odlaska kod lekara nisu samo pregledi i saveti, već osećaj koji se tada gradi. Dr Vesna je bila i moj pedijatar i kada se to poverenje iz detinjstva prevede u reči odraslog čoveka, ono nema potrebu da zvuči sentimentalno. Naprotiv, njegova suština je u jedinstvenosti odnosa, pažnji i trenucima koji ostaju.
Kako je počeo Vaš put u medicini i kako ste se odabrali pedijatriju?
Medicinu sam završila 1986. godine, sa željom da radim u svom gradu, ali nije bilo mesta. Javila sam se nadležnim ustanovama, međutim, rečeno mi je da nema mogućnosti zaposlenja. U tom trenutku sam otišla u Novi Pazar, bukvalno jedan dan došla, a već sledeći počela da radim.
Počela sam kao lekar opšte prakse, radila i u dečjem dispanzeru, i tako se zapravo postepeno približila pedijatriji. Nije to bila neka unapred donesena odluka, jednostavno, radite ono što vam se poveri, i u jednom trenutku shvatite da ste već u tome. Radila sam sa decom i pre specijalizacije, a onda se raspisala pedijatrija. Sećam se, bilo je više specijalizacija, ali sam ja uzela pedijatriju. Verovatno zato što sam već bila u tom radu, a i jer sam znala da to mogu da radim.
To nije oblast gde možete da ostanete ako nemate odnos prema deci. Ili vas to zadrži, ili ne.
Kako pamtite svoje početke i ljude sa kojima ste radili?
Pre svega po kolegama. Radila sam sa izuzetnim lekarima, to su bile doktorke od kojih ste mogli da učite svakodnevno: dr Senija, dr Sabiha, dr Nada, dr Vera, dr Mirza, dr Fetija, dr Vesna. Pomenula bih i doktorku Gradu Andrijević. Sa njom sam radila u smeni, sve dok nije otišla na Dečije odeljenje. Bila je divna osoba i izuzetan lekar. Imala je veliki broj pacijenata, roditelji i deca su je voleli i verovali joj. I to se osećalo u radu. Taj odnos koji nije mogao da se odglumi, nego se gradio vremenom.
U početku smo pregledali svu decu, bez podele po uzrastu. Kasnije je došlo do podele, mlađi uzrast i školska deca. Ja sam radila sa decom od rođenja do šest godina. Ali i tada smo često zadržavali decu duže, dok se ne stvore uslovi za jasniju podelu.
Šta Vam je ostalo kao najveći utisak iz rada sa decom?
Na kraju ostanu lepe stvari. Bilo je i teških situacija, ali to nekako vremenom izbledi. Ono što ostaje jesu deca koja rastu. Imala sam pacijente koje sam lečila od prvih meseci života, a kasnije su oni dovodili svoju decu kod mene. To je nešto što ne može da se zaboravi.
Kako ste se nosili sa najtežim trenucima u praksi, posebno kada su u pitanju ozbiljne ili životno ugrožavajuće bolesti kod dece? Šta Vam je tada bilo najveći oslonac – profesionalno znanje, lična snaga, timska podrška i kako ste uspevali da zadržite ravnotežu između stručne distance i ljudske empatije?
To pogađa svakog. Ne postoji lekar koga to ne dotakne. Ali naučite da prihvatite da postoje situacije u kojima ne možete da pomognete onoliko koliko biste želeli. To je deo ovog posla koji se ne vidi spolja.
Kako vidite roditeljstvo danas u odnosu na ranije? Ne samo u smislu vaspitnih metoda, već i kroz promene u vrednostima, autoritetu, ulozi emocija i granicama koje se postavljaju detetu? Šta se, po Vašem mišljenju, izgubilo, a šta je možda unapređeno u savremenom pristupu roditeljstvu?
Roditelji su danas mnogo informisaniji, najviše zahvaljujući internetu. Imaju više pitanja, više dilema. Takođe, primetna je veća uključenost očeva, dolaze zajedno sa majkama, učestvuju u svemu, što ranije nije bio slučaj.
Šta smatrate ključnim u odnosu između lekara i roditelja, kada je reč o poverenju, komunikaciji i zajedničkom donošenju odluka o detetovom zdravlju? Gde, po Vašem iskustvu, najčešće dolazi do nerazumevanja, i šta bi obe strane mogle da unaprede kako bi saradnja bila kvalitetnija i u interesu deteta?
Poverenje. Roditelj treba da izabere lekara kome veruje i da mu prepusti da vodi dete. Najveće greške nastaju kada se ide od jednog do drugog lekara, iz straha. Razumem taj strah, ali bez poverenja nema stabilnog odnosa.
Koji savet biste izdvojili, i za roditelje i za mlade lekare?
Za mlade lekare, da se pedijatrijom bave samo ako je vole. To nije posao koji se radi rutinski.
Za roditelje, da ne traže sigurnost u svemu što pročitaju ili čuju, već u odnosu koji izgrade sa lekarom. Kada to postoji, mnogo toga postaje jasnije.
Razgovor sa dr Vesnom Despotović ostaje u prostoru iskrenosti i istine. I možda je upravo u toj jednostavnosti sadržano ono što je obeležilo njen rad: kontinuitet, prisutnost, znanje, poverenje i umetnost odnosa sa decom, ali i sa roditeljima.
