Na kafi sa dr Nedžadom Kršićem ne možete a da ne primetite njegovu izrazitu skromnost i vedrinu, osobine koje su danas zaista retke. Radiolog po struci, planinar po hobiju, ali i čovek koji, birajući ljudskost, voli da sudeluje u pomoći onima kojima je to najpotrebnije. On je čovek koji ne prestaje da veruje u dobrotu i ljubav.
Razgovarali smo o radiologiji, planinama, o ljudima i o ljubavi i prema Novom Pazaru. O svemu onome što čini da medicina ne bude samo nauka, već i odgovornost da nikada ne zaboravimo da ispred nas, pre svega, stoji Čovek.
Ko je Nedžad Kršić kada se ne predstavlja kao radiolog?
Dete – iz razloga što želi radost. Želi da bude veseo uvek, da ima svoje društvo oko sebe i ljubav porodice i okoline. To dete se i dalje pojavljuje u meni, samo što još uvek traži – i sebe, i smisao te radosti.
Šta vas je u toj grani medicine najviše privuklo? Zašto baš radiologija?
Radiologija je bila prvi korak nakon završenih studija – tada su to bili izotopni studiji. Kasnije se to promenilo, kao i svaka mladalačka zamisao: u jednom trenutku ti se dopada jedno, u drugom nešto sasvim drugo. Ali radiologija je uvek, nekako, ostala prisutna.
Mada, tada mi je to delovalo pomalo teško – ipak je to oblast u kojoj si svakodnevno u dodiru sa zračenjem, i često si taj koji mora da saopšti porodici ili pacijentu loše vesti.
Ne bih rekao da sam bio siguran da ću na kraju završiti kao radiolog. Dugo me je privlačila neurologija, to je bila moja tiha želja – da dobijem specijalizaciju iz te oblasti.
Ali, kako to već biva – verujem da Jedan vidi sve i zna šta je najbolje za čoveka. Tako se složilo da, pre nego što sam i stigao da donesem odluku, do mene dođe specijalizacija iz radiologije. I eto – tu sam gde jesam.
Dobro, i kako vam se danas dopada taj izbor? Nije li neurologija potisnula radiologiju?
Ne, naprotiv – kad sam počeo da radim radiologiju, još veća se ljubav rodila prema njoj. Shvatio sam da je to moj mir, moja šoljica čaja, ono što mi u ovim godinama prija.
Tadašnje okolnosti u zemlji i u zdravstvu bile su takve da su se specijalizacije dodeljivale po redu, prema godinama staža i potrebama službi. Tako je došao moj trenutak – i to je bio pravi trenutak.
Posle svih godina na hitnoj službi, svih dežurstava i teških slučajeva koje sam, rekao bih, sudbinski morao da prođem – dobio sam nešto mirnije.
Mirnije, u smislu da je kontakt s pacijentima sada manji nego ranije.
Iako su mnogi mislili da sam „čovek za ljude“, da mi taj neposredan rad s njima najviše leži, verujem da neko odozgo zna bolje od mene.
I sada, kad pogledam unazad – sve se složilo kako treba. Sve dođe na svoje mesto.
Sećate li se dana kada ste prvi put stali ispred rendgen aparata kao lekar?
Da, i to vrlo jasno. Taj trenutak kad sam prvi put uzeo rendgenski snimak u ruke bio je presudan. Tada sam zapravo zavoleo radiologiju. Fascinirala me ta igra senki, videti unutrašnjost čoveka, tražiti smisao u linijama i obrisima.
Najlepši osećaj je kad taj film pokaže da je sve u redu, da možeš da kažeš da je čovek zdrav.
Kasnije, uz dolazak skenera i ultrazvuka, posao je postao zahtevniji, ali i uzbudljiviji. Radiolog mora biti pažljiv, jer i najmanja senka ili ugao mogu promeniti dijagnozu. Zato uvek volim da proverim nalaz s kolegama – nije poenta u sujeti, nego u odgovornosti.
Radiologija deluje mirno, ali je u stvari vrlo naporna, jer iza svake slike stoji ljudski život. I danas, posle svih godina, taj prvi osećaj fascinacije još uvek traje.
Pored radiologije Vi se bavite i planinarenjem. Kako je počelo to interesovanje za visine? Da li je planina za vas beg, mir ili način da se čovek ponovo sretne sa sobom?
Iskreno, mene je oduvek bilo strah visine. Taj strah sam, čini mi se, sam stvorio. Kolega koji se već bavio planinarenjem pozvao me je: „Imamo slobodan vikend, ajde da idemo, organizovan je izlet.“ Rekao sam: „Hajde, lep je dan, idemo.“
Volim prirodu, mir, tišinu i zvuke. Planinarenje mi je odmah „leglo“, shvatio sam da mi prija. Nisam bio fizički spreman, ali prva ruta nije bila teška, pa se izdržalo. Ubrzo sam shvatio da je potrebna i dobra oprema ne može se u običnim patikama.
Ljudi iz planinarskog kluba primili su nas kao svoje. To su uglavnom osobe sličnog senzibiliteta, traže mir i uživaju u onome što rade. Lepo je stići na vrh i imati pogled koji sve nadmašuje. Mene su uvek plašile gole stene, ali kad ima trave, nekako mi je lakše, ako padnem, bar „mekše“ padnem. Uz podršku ekipe i uz veru, svaki uspon postaje lakši.
Ne poznajem sve te ljude privatno, nismo iz istog društva, ali vidi se po pogledu i stavu da su iskreni. Imamo isti cilj, i to nas povezuje.
Dok govori o planinama, govori o visinama kao o nekoj vrsti unutrašnjeg mira, a svaku rečenicu završava blagim osmehom, kao da se setio nečega što ne može da prepriča, ali može da oseti.
Koliko dugo se time bavite i kojim tempom?
Otprilike godinu dana, ne previše intenzivno. Uglavnom vikendom, u manjoj ili većoj grupi, ali se trudim da budem redovan.
Postoji li mesto koje vam je posebno ostalo u sećanju?
Volim rute gde se spajaju voda i visine, ali izbegavam tehnički zahtevne staze zbog straha od visine. Najlepše mi je bilo na Šari, priroda je nestvarna. Na jednom mestu zelene livade, već na sledećem sneg. Na određenoj visini naiđeš na kristalno jezero, usput borovnice i maline… priroda ti stalno daje snagu za dalje.
Na planini se vreme brzo menja, pa se uvek držimo obeleženih staza. Na siparu i kamenjaru adrenalin proradi, skačeš s kamena na kamen i ideš napred, do vrha.
Pređimo na treću temu: humanitarni rad. Kako je to počelo i u kojoj organizaciji ste delovali?
Izraz „humanitarni rad“ mi deluje suviše birokratski. Više volim da kažem, biti uz čoveka, sudelovati. Još u srednjoj školi volontirao sam u udruženjima za decu sa posebnim potrebama, u udruženju koje sada nosi naziv MNRO ,,Tahir Taša Delić’’ . Kasnije smo, kao lekari i medicinske sestre i tehničari, organizovali preventivne preglede za korisnike udruženja. To su bili lepi trenuci zajedništva i osećaja da radiš nešto što ima smisla. Kasnije se tim razišao zbog obaveza i specijalizacija, ali kad god mogu, odazovem se na akcije i pomognem koliko znam i mogu.
Šta vam je pokretač u svemu, i u planinarenju i u medicini?
Ljubav. Najviše volim decu i stare, najiskreniji su. Ako im priđeš s pažnjom, vrate ti višestruko. Trudim se da uvek dam sve od sebe, jer taj osećaj da si dao sve, to je suština.
Ljubav je moj pokretač, u svemu.
A Novi Pazar?
Volim Pazar. Imam utisak da ljudi danas ređe pokazuju ljubav, i to me brine, da li ćemo ostati u ljubavi, kako ćemo se razvijati. Ali verujem u ovaj grad i u ljude koji ga nose. Pazar volim i uvek ću.
Doktor Nedžad Kršić ostavlja utisak čoveka koji u svemu što radi pronalazi smisao: u poslu, planini, tišini, u svakom susretu sa dragim ljudima. Njegove reči ostaju u sećanju jer dolaze iz vere i iskustva.
Kako sam kaže, „Jedan vidi sve i jedan najbolje zna šta je za nas najbolje“.
Možda je baš zato njegov pogled na život takav jer dolazi iz poverenja.
I dok završavamo razgovor uz poslednje gutljaje kafe, ostaje utisak da sam sedela sa čovekom koji naposletku prati pokret srca.
Marija Veselinović rođena je u Novom Pazaru. Farmaceutski tehničar po struci, urednica portala Tamni Vilajet. Saradjuje sa više medija i časopisa (Blagodarje, MediaSfera, Kinonija). Piše o teologiji, psihologiji, filozofiji i književnosti.
TAKT je i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i TikToku. Imate prijedlog teme ili želite podijeliti svoju priču? Javite nam se na redakcija@taktinfo.rs
