16.1 C
Novi Pazar
28/09/2022

Srebrenica – Dan posle

Srebrenica je Dejtonskim sporazumom pripala srpskom entitetu pa tako ovo malo ljudi koji u njoj sada živi, deli sudbinu svih drugih podanika kriminalno-partokratske klike Milorada Dodika i njegovih mentora iz Srbije i Rusije.

Na izmaku ovog dvanaestog dana jula, prisećam se svih tekstova Hariza Haliovića, rođenog na levoj obali Drine, tačno na mestu gde ona izlazi iz svog veličanstvenog kanjona, gde njeni divlji vrtlozi zastanu sporo se šireći niz perućačku kotlinu. Ovo je jedno od nekoliko mesta na njenom toku gde ona uspori, utihne, prepusti se onome što je od nje htela da načini ljudska ruka.

Selo Klotjevac jedno je od brojnih koje administrativno pripadaju opštini Srebrenica, entitet Republika Srpska, država Bosna i Hercegovina. U njegovom ataru nalaze se ostaci srednjevekovne tvrđavice na koju se Hariz peo kao dečak i od Drine i sa okolnih brda na obali. Sa tog mesta vide se oba lica Drine, ono iskonsko, divlje i ono, za trenutak pitomo, onakvo kakvo su ljudi hteli da od nje naprave kako bi sebi ugodili. Sa Harizom me sticajem okolnosti spojila ljubav i pripadnost Drini. Par desetina kilometara nizvodno i na desnoj obali, i ja sam odrastala gledajući njena dva lica, samo što za razliku od ovog dela njenog toka, u ravnici Drina oba svoja lica pokazuje svojom voljom. Tu se razlije, oslobođena okova brda i planina kroz koje se probija i pokaže svu svoju snagu i ćudljivost kroz živi tok i sve svoje otoke.

Svako ljudsko biće koje u sebi nosi Drinu smatram svojim zemljakom. A zemljaci su ona kategorija koja uvek ima luksuz da dobije blanko poverenje dok ne zasluži drugačije. Hariz ne samo da ga je opravdao, već ima taj dar da kroz pisanu reč omogući čitaocima da svim čulima osete ono o čemu piše. Bilo da se radi o ratu, julu 1995. ili njegovom detinjstvu i mladosti. Zahvaljujući tome, svi koji čitaju njegove redove mogu da sagledaju kako su izgledali život i ljudi Srebrenice do proleća 1992. godine kada je ona stala u prostoru i vremenu. Nema u njima fikcije, nema ni patetitke. Samo život kao takav. Uz samo minimalne korekcije, Srebrenica i danas i dalje stoji u tom vremenskom trenutku osim tokom meseca jula. I tako iz godine u godinu.

Lično sam se u ovo uverila avgusta 2020. kada sam se sticajem okolnosti našla u Srebrenici. To je bio period tokom koga više nije bilo memorijalnih julskih aktivnosti, a zbog pandemije ni pripadnika dijaspore koja inače tokom letnjih meseci udahne život većini balkanskih varošica, palanki i kasaba. To je bio trenutak u kome su se možda najbolje videli duša i duh posleratne Srebrenice. I danas, skoro dve godine kasnije, mogu da se setim osećaja u grudima i stomaku koji sam ponela nakon što me Amra Nalic ispratila u Bajinu baštu. Držao me je svih tih 40-ak kilometara noćnog puta kroz šumu na kome sam do graničnog prelaza Skelani srela samo još dva automobila. Bila je to neka čudna mešavina tuge, besa, besopmoćnoćnosti. I tišine.

Neraskidive su veze između Drine i Srebrenice, pa valjda tako i moje sa obema. Ni ovaj tekst ne sadrži elemente fikcije ni patetike. Samo život kao takav, opažen svim čulima tokom jednog letnjeg dana.

Srebrenička opština, jedna sa najvećom površinom ruralnih područja u nekadašnjoj Jugoslaviji, obuhvata onu tačku geografskih karata na kojima Drina pravi okuku, odmah ispod strmih vrhova planine Tare. Bila je to jedna od privredno najrazvijenijih opština, centar rudarstva i metalurgije. Rudarska tradicija u ovim krajevima seže čak do srednjeg veka o čemu svedoči i etimologija imena Srebrenica. Priroda je bila tako darežljiva prema Srebrenici da joj je pored rudama bogatog zemljišta dala i ogromno šumsko bogatstvo po okolnim brdima, ali i silnu snagu termalnih voda u vidu Guber banje. Prvu ozbijniju eksploataciju banjske vode radila je austrougarska uprava, pa je tako lekovita srebrenička voda početkom XX veka stizala do Amerike. U nekadašnjoj državi Guber banja bila je jedno od najvažnijih lečilišta anemije u koje se dolazilo iz svih nekadašnjih republika. Slavu i sjaj nekadašnje Srebrenice prekinuo je rat, ne samo da se nikad više ne povrate, nego da prerastu u jednu ogromnu tišinu. Tišina je reč koja možda i najbolje opisuje Srebrenicu koja u godinama nakon rata živi samo od jula do jula.

Od te posete neprestano pokušavam da nađem racionalan odgovor na pitanje kako je moguće da ovaj gradić koji se smestio na dnu pitome kotline danas odiše tišinom, kada se za njegovo ime zna na svim meridijanima. O njemu svakog jula pričaju šefovi država i vlada širom sveta, ambasadori, političari, druge javne ličnosti, oni koji su od Srebrenice videli samo srebrenički cvet na društvenim mrežama ali i oni koji na pomen prva tri-četiri slova iz topa odgovaraju sa Bratunac ili Naser Orić. Svih ostalih dana i meseci u godini Srebrenica je sama i svoja, tako svačija a ipak ničija.

Do proleća 1992. u Srebrenici je živelo oko 37.000 stanovnika sa svom potrebnom infrastrukturom indsutrijskog mesta prema kriterijumima nekadašnje planske privrede. Prema popisu iz 2013. godine Srebrenica je imala 13.409 stanovnika. U odnosu na period do rata, Srebrenica je izgubila 23.257 građana, odnosno 63,43%. 1991. godine, u Srebrenici je živelo 27.572 Bošnjaka dok ih sada živi 7.248, Srba je živelo 8.315, a sada 6.028.

Srebrenica je Dejtonskim sporazumom pripala srpskom entitetu pa tako ovo malo ljudi koji u njoj sada živi, deli sudbinu svih drugih podanika kriminalno-partokratske klike Milorada Dodika i njegovih mentora iz Srbije i Rusije. Do 2020. godine lokalnu vlast su vršile koalicije bošnjačkih stranaka, a od tada, zahvaljujući mehanizmima manipulacija sa dvojnim državljanstvima Republike Srbije i Republike Srpske, koalicija srpskih stranaka. Za to što Srebrenicom sada upravlja srpska lokalna vlast, odužio se Milorad Dodik Aleksandru Vučiu na isti način u poslednja dva izborna ciklusa u Srbiji, samo u kontra smeru.

Srebrenica ima dva glavna grada-Banjaluku i Sarajevo. Ipak, budžetske rupe Srebrenice popunjavaju poreski obveznici Republike Srbije voljom njenog gospodara, a Srebrenica mu se na tome zahvaljuje bilbordima sa njegovim likom. Glavna privredna delatnost u Srebrenici je javna služba-opštinska, entitetska, državna u koju se ulazi, ne na osnovu kompetencija, već patrokratskog ključa. Ovo je razlog zbog koga iz Srebrenice danas glavom bez obzira beže mladi, rođeni i po više godina nakon završetka rata. I Srbi i Bošnjaci. Jedna od posledica partokratskog kriterijuma jeste da među zaposlenima u javnom sektoru ima i Srba i Bošnjaka, ali često sa prebivalištem u Republici Srbiji ili federalnom BiH entitetu, koji nakon isteka svog radnog vremena odlaze iz Srebrenice. Tada Srebrenica i Srebreničani ostaju prepušteni sami sebi. U Srebrenici ne postoji pijaca, prodavnica obuće ili druga slična uslužna delatnost uobičajena za gradić ove veličine. Osim najosnovnijih, sve druge potrebe stanovnici Srebrenice podmiruju u susednom Bratuncu, Zvorniku, Tuzli, Sarajevu, u odnosu na svoju nacionalnu pripadnost.

Današnjom Srebrenicom dominiraju ruinirane industrijske hale koje svedoče o njenoj nekadašnjoj slavi. Ako se zažmuri i za trenutak zastane, skoro da se u potpunosti mogu zamisliti scene sa fabričke trake, umorna ali zadovoljna lica radničke klase koja svojim kućama odlazi da preostalih 16 sati dana rasporedi podjednako na odmor i razonodu.

Ruševine su i tamo gde su nekad bili objekti Guber banje, u neposrednoj blizini više izvora lekovite vode u području nestvarne, na trenutke hobitske šume. Vidljivi su slabašni pokušaji da se ovom, nekad i omiljenom izletištu Srebreničana udahne novi život.

Na steni, u jednom od okolnih brda zubu vremena odoleo je grafit na kome piše: Živio 1. maj, zlosutno podsećajući da se prošlost ne može oživeti i da je život jedan nepovratan proces. Tim predelom ipak dominira grandiozni, pre petnaestak godina započeti novi banjski kompleks sa čijom izgradnjom se stalo zbog nerešenih imovinskih odnosa između različitih nivoa vlasti u Bosni i Hercegovini. Tako je propala i nada svih entuzijasta koji su u obnovi turizma videli novu razvojnu šansu Srebrenice. Zato se sva ta silna količina lekovite vode Guber izvora slobodno sliva u kanalizacioni potok Srebrenice što nije dopuštala ni okupaciona austrougarska vlast. Ta slika govori više od hiljadu reči o tome koliko je političarima, strankama, svim vlastima zaista stalo do Srebrenice, kada utihnu svi julski narativi.

Tog letnjeg subotnjeg dana u popodnevnim satima bilo je skoro nemoguće pronaći ugostiteljski objekat koji radi. Tog letnjeg subotnjeg dana na ulicama Srebrenice videla sam manje od 10 ljudi. Videla sam i osetila samo tišinu. Naizmenično ruinirane i obnovljene kuće čiji se prozori ne otvaraju, ispred kojih se ne čuje dečija graja uobičajena za letnje doba godine. Nema reči koja od Vardara do Triglava izaziva više emocija svih vrsta od Srebrenice. Ipak, u stvarnosti, ta reč znači samo tišinu. Ponekad prekinutu zvucima i jednom scenom sa nekog malog veselja koju sam krajičkom uhvatila prilikom odlaska, malo pre nego što je noć počela da pada. Kao da, bez obzira na nju, život prkosi i ipak pobeđuje.


Rođena 1979. godine u Šapcu. Do 17. godine vjerovala je da će život provesti u Africi među ljekarima bez granica. Onda je spoznala moć građanskog aktivizma koji bespomoćne čini sposobnima da pomažu i sebi i drugima. Zbog toga, umjesto medicine, upisuje Pravni fakultet. Najkomotnije se osjeća u civilnom sektoru u kome je,  uz manje pauze aktivna od 2001. godine. Svijet posmatra očima jednoroga, pa u politici traži pravo, a u pravu politiku. Istinski pravdoljubiva i slobodoumna, vjeruje u različitost i ravnopravnost, spaja nespojivo. U Građanskim inicijativama od 2013. godine. Trenutno na poziciji Programske direktorke.


NAJČITANIJE

FOTO DANA

Vezani članci

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime