18.03.’93. godine ratne, četvrtak
Dan prokleto opasan i težak. Jutros u 4:45 leševi su počeli razvaljivati cijeli grad. Doduše, grad je već odavno razvaljen, a oni ubijaju, masakriraju i sakate naše sugrađane.
Tri dana do proljeća, do najljepšeg godišnjeg doba, a šest dana je ostalo do ramazanskog bajrama. Tad će biti pravi pakao. Tad će se trebati dobro sačuvati. A danas počinju opet pregovori u Njujorku.
Pregovori, pregovori, pregovori… Dokle tako?
Aljo će potpisati plan a Rašo neće. Ništa onda? Ne smije im niko ništa, a oni će i dalje da nas ubijaju..
Ja sam došao sa Breke sav napet kao struna, i to po najgorem granatiranju. Sav sam se preznojio, više od straha i muke nego od vožnje bicikla…
Senada je zajedno sa Adom provela cijelo prijepodne u špajzu. Bilo je pravo gusto. I sada dok ovo pišem iznad zgrade zvižde projektili, ne prestaju cijeli dan…
Sada je 18:45, Ada spava, Senada pere veš u banji, a ja se spremam da saslušam vijesti pa da se fatam kreveta.
Tako će brže proći 349. dan krvavog pira u Sarajevu i Bosni…
Na dnevniku su javili da je danas u Sarajevu poginulo 14 osoba, a ranjeno 174 osobe.
Ermir Pilav imao je 26 godina kada je počela agresija na Bosnu i Hercegovinu u kojoj je počinjen genocid nad Bošnjacima. Nakon Elektrotehničke škole odmah je odslužio vojni rok i zaposlio se u JNA. Međutim, kada je počeo rat, Ermir je prešao u Armiju BiH i tako ostao bez ikakvih finansija kao i svi koji su tada isto učinili. Bio je u 105. motorizovanoj brigadi BiH i vrlo brzo postao komandir čete. Kao komandir koji je vodio svoju četu nije bilo ni jednog šehida.
Na fotografiji je Ermir koji je tokom rata pisao dnevnik.
