Prije Instagram profila “aida.slikarka”, postojala je web stranica “Liliputanke” koju si održavala sa svojom drugaricom. Kako je nastala ta želja, potreba i ideja za kreativnim radom i izražavanjem na društvenim mrežama?
Da, imale smo blog „Liliputanke“ i istoimeni Instagram profil na kom smo promovisale svoje nove tekstove.
Želja za kreativnim radom dugo postoji u meni, čini mi se oduvek, jer sam od detinjstva zaljubljena u pisanu reč. Za to je zaslužna moja majka koja me je, od najranijeg detinjstva “hranila” bajkama braće Grim, Ezopovim basnama i Zmajevim pesmama, zatim slikovnicama o Petru Panu, Pinokiju i drugim junacima. Zbog toga sam veoma rano zavolela ilustracije u dečijim knjigama i te magične svetove mašte.
Ipak, nisam bila dovoljno hrabra da sama pokušam da pišem i budem autor. Bar ne dok mi moja drugarica, Martina Ilić, nije predložila da zajedno pokrenemo taj projekat. On se u njoj dugo krčkao pod imenom “Liliputanka”. Onda sam mu se ja pridružila i tako su nastale „Liliputanke“: kroz zajednički rad, dopunjavanje različitih veština i veliku želju da stvorimo nešto svoje.
Ljudi su veoma lepo reagovali, dobijale smo divne komentare i shvatile koliko takav sadržaj može da znači drugima. Sve je zapravo nastalo iz potrebe da postoji mesto gde ćemo se baviti nama važnim temama: kreativnošću, umetnošću, putovanjima…
Često se dešavalo da poželim da napravim nešto što meni nedostaje, nešto što bih volela da postoji. I do sada sam to vrlo često i radila. Svesna sam toga koliko znanje i prava informacija u pravom trenutku mogu da promene život, jer su i meni neki ljudi svojim rečima i znanjem mnogo pomogli, imala sam želju da to prenesem dalje i drugim ljudima.
Kada si počela da objavljuješ svoje radove na Instagramu, šta si prvo želela da postigneš?
Kada sam počela da objavljujem svoje radove na Instagramu, još tokom prvih godina fakulteta, nisam imala velike planove. Želela sam samo da pokažem ono što radim ljudima oko sebe. Vremenom se pojavila želja da moj rad dođe do više ljudi, do publike i kupaca, jer je prirodno da umetnost koju stvaram pronađe svoj put do drugih.
Ali mnogo pre prodaje, važna mi je bila komunikacija: razgovor o temama koje su mi bliske, okupljanje ljudi sličnih vrednosti i stvaranje svoje zajednice. Kroz „Liliputanke“ često smo govorile da ne treba samo da budemo pasivni konzumenti sadržaja, već da stvaramo, doprinosimo i utičemo na svoj mikro-svet. Naš moto bio je: Kreiraj, nemoj samo da konzumiraš.
Verujem da svako od nas ima znanje, iskustvo ili perspektivu koja može nekome da znači i da je važno da budemo svesni tog potencijala.
Tvoj Instagram profil je vremenom postao prepoznatljiv i estetski usklađen, sa lijepim dizajnom. Znam da je i to posebna umjetnička priča – pripremiti vizuale i objavu. Koliko vremena ti je trebalo da pronađeš svoj stil objava za društvene mreže, koliko pažnje tome posvećuješ i koliko je uopšte zahtevno pripremiti jednu objavu?
Trudila sam se da moj profil ne bude samo estetski lep, već da kroz dizajn zaista prenese ono što mi je važno: nežnost, empatiju, otvorenost, kreativnost, iskrenost i umetnost. Zato sam mnogo pažnje posvećivala svakom detalju, od fonta i fotografija do načina na koji je sadržaj predstavljen, jer je i to oblik neverbalne komunikacije. Kao neko ko voli pisano izražavanje, ali dolazi iz vizuelne umetnosti, svesna sam koliko utisak koji ostavljamo vizuelno govori o nama.
Na Likovnoj akademiji imali smo predmete koji se tiču grafičkog dizajna, ali kasnije sam se dodatno usavršavala kroz različite kurseve kako bih bolje razumela psihologiju sadržaja i način na koji ljudi doživljavaju vizuelnu komunikaciju. Sve mi je to bilo važno, jer verujem da sadržaj ne treba samo da privuče pažnju, već i da autentično prenese vrednosti i atmosferu koju želimo da ljudi osete. Iako priprema jedne objave često zahteva mnogo vremena i promišljanja, vremenom i praksom taj proces postaje prirodniji i lakši.
Ti si prvenstveno slikarka, ali si svoj rad proširila i na marketing za umjetnike. Kako je došlo do toga?
Sve se desilo prilično spontano, kao i mnoge stvari u mom životu: iz stvarne potrebe koju sam prepoznala oko sebe.
Kako sam i sama mnogo učila o komunikaciji, pisanju sadržaja, dizajnu i društvenim mrežama, prošla sam veliki broj kurseva pokušavajući da pronađem odgovore koji su mi bili potrebni, kako bih na pravi način promovisala svoj rad.
Vremenom je moj profil počeo da privlači pažnju, ne samo kupaca i klijenata, već i drugih umetnika koji su me sve češće pitali kako pišem tekstove, kako osmišljavam sadržaj, odakle dolaze ideje i kako pristupam vizuelnom identitetu. Kroz pitanja i razgovore shvatila sam koliko je umetnicima zapravo potrebna podrška u toj oblasti i koliko često imaju problem da svoj rad predstave na pravi način.
Pošto verujem u važnost deljenja znanja, poželela sam da im pomognem da budu vidljiviji i sigurniji u svom javnom nastupu online. Kada sam videla da ta moja pomoć zaista daje rezultate i ljudima znači, sve je prirodno počelo da se razvija.
Kada si počinjala da svoja djela iznosiš u javnost, da li si osjećala da nešto fali, da osim izložbi i promocija imaš i neku drugu mogućnost? Koliko su društvene mreže važan dio tvog umjetničkog puta?
S obzirom na to da već više od decenije izlažem svoj rad, (na prvoj kolektivnoj izložbi učestvovala sam 2014. godine, a prvu samostalnu izložbu imala sam 2019. godine) dugo sam verovala da je samo izlaganje dovoljno i bila sam iskreno srećna što imam priliku da budem deo umetničkog sveta, među starijim kolegama, profesorima i kvalitetnim radovima. Pritom bih posebno naglasila da sam se trudila da izlažem na mestima koja imaju kredibilitet, na izložbama koje su žirirane i na kojima se pravi ozbiljna selekcija.
Međutim, kako je vreme prolazilo i kako sam postajala starija, shvatila sam da izložbe, koliko god bile važne za umetnički razvoj i kredibilitet, nisu dovoljne da umetniku donesu stabilnost, vidljivost i mogućnost da živi od svog rada.
Tada sam počela da tražim druge načine da približim svoju umetnost ljudima, a društvene mreže su se, uz sva znanja i veštine koje sam godinama razvijala, pokazale kao najprirodniji izbor. I kroz Instagram je za moj rad saznalo mnogo više ljudi nego kroz veliki broj izložbi na kojima sam učestvovala.
Zato danas društvene mreže doživljavam kao važan deo svog umetničkog puta i kao prostor u kome umetnici imaju priliku da sami stvaraju svoju publiku, zajednicu i način komunikacije sa ljudima.
Smatram da sam i dalje na samom početku svoje umetničke karijere, iako moj rad prethodnih nekoliko meseci privlači dosta pažnje. To me je s jedne strane obradovalo, ali i rastužilo, jer pokazuje koliko su umetnici često nevidljivi u društvu i koliko malo prostora imaju u medijima i javnosti, zbog čega je moje istupanje toliko neobično i zapaženo.
Često se kaže da umjetnost i marketing ne idu zajedno. Da li je to mit koji treba razbiti?
Mislim da je ideja da „pravi umetnik ne treba da se promoviše“ zapravo mit koji je odavno razbijen, jer nikada nije ni bio istinit. Problem je što nas niko nije učio da su umetnost, komunikacija, publika i predstavljanje svog rada oduvek bili povezani. Ili jednostavno nikada to nismo istražili na pravi način. Umetnost se često i danas mistifikuje i stavlja na pijedestal, pa se o novcu, reklami, kupcima i promociji govori kao da to umanjuje njenu vrednost, iako su to sasvim prirodni delovi umetničkog života.
Kada pogledamo istoriju umetnosti, vidimo da su najveći umetnici veoma svesno gradili svoj javni identitet. Leonardo da Vinči slao je pisma u kojima je predstavljao sebe, svoje sposobnosti i nudio svoje usluge. Mikelanđelo je pregovarao sa naručiocima o uslovima rada i plaćanju. Salvador Dali je pažljivo gradio svoj vizuelni identitet i javni nastup, povezujući umetnost sa modom, filmom i brendovima. Frida Kalo je kroz svoj izgled i način predstavljanja postala prepoznatljiva daleko izvan slikarstva.
Često se kao primer koji bi trebalo da podrži mit da “prava umetnost nađe put”, navodi Van Gog, uz priču da se nije promovisao i da je nakon smrti postao priznat zahvaljujući kvalitetu svog rada. Međutim, zaboravlja se da je za života bio gotovo potpuno nevidljiv uprkos fantastičnim slikama i da je njegova umetnost postala poznata tek kada je žena njegovog brata objavila pisma koja su njih dvojica razmenjivali i na taj način približila ljudima njegov život, ličnost i priču. Dakle, čak ni vrhunska umetnost često ne može sama doći do ljudi bez komunikacije i posredovanja.
Ako su imena poput Leonarda da Vinčija, Vinsenta van Goga, Fride Kalo i Salvadora Dalija na različite načine gradila svoj javni identitet i komunicirala sa publikom, zašto danas mislimo da umetnici mogu bez toga?
Koliko zapravo umjetnici mogu da se oslone na društvene mreže kada je riječ o promociji svog rada? Da li je to danas nužnost ili samo alat?
Svaki umetnik zna da vrhunske boje, skupo platno ili najbolje četkice same po sebi ne garantuju dobro delo. Dobar umetnik može i sa skromnim materijalima da stvori nešto vredno, dok lošem umetniku ni najbolji materijali ne mogu pomoći. Isto je i sa društvenim mrežama.
Promocija našeg umetničkog rada ne zasniva se na tehnologiji, već na našem znanju i veštini da artikulišemo svoje ideje tako da drugima budu razumljive, zanimljive i bliske.
Svet je oduvek komunicirao kroz različite oblike izražavanja: pisma, knjige, razgovore, novine, televiziju i javne nastupe, a danas i kroz društvene mreže.
Društvene mreže često se doživljavaju kao nešto površno ili neozbiljno, ali su one zapravo samo alat komunikacije. Njihova vrednost ne zavisi od same platforme, već od načina na koji ih koristimo i od sadržaja koji kroz njih prenosimo.
Ali ono što je mladim umetnicima veoma važno: one su najjeftiniji i najdostupniji medij koji imamo.
Da li misliš da je za umjetničko djelo presudan način na koji se ono prezentuje, odnosno, da li će dobro umjetničko djelo svakako pronaći put do publike i bez reklame?
Način prezentacije je veoma važan, jer govori o našoj profesionalnosti, posvećenosti i odnosu prema onome što radimo. Umetničko delo možda može pronaći put do publike i bez promocije, ali pitanje je kada: danas, za deset godina ili za nekoliko vekova.
Imamo mnogo primera knjiga i umetničkih dela koja u svom vremenu nisu bila prepoznata, a danas se smatraju izuzetno važnim i vrednim. Ali tada se postavlja pitanje: šta je to značilo za same autore dok su bili živi?
Mislim da sve zavisi od toga šta nam je cilj. Da li želimo da naše delo dopre do ljudi danas, do naših savremenika, da od njega živimo i kroz njega komuniciramo sa svetom, ili nam je dovoljno da ostavimo zaostavštinu za budućnost, bez potrebe da budemo viđeni i prepoznati sada.
- Može li se danas izgraditi ozbiljna umjetnička karijera bez prisustva na mrežama?
Verovatno može, ali mislim da mnogo zavisi od konteksta i okolnosti. Ljudi za koje znam da imaju stabilne i uspešne karijere bez većeg prisustva na mrežama, uglavnom su gradili svoje ime mnogo pre pojave društvenih mreža. Imali su vreme da kroz godine izgrade reputaciju, kontakte, saradnje i svoje mesto u umetničkom svetu.
Ako pak govorimo o savremenim mladim umetnicima, koji žive na Balkanu, potiču iz prosečnih porodica, što je većina mojih kolega i ja – u tom slučaju nisam sigurna koliko je moguće ostati potpuno van društvenih mreža, jer su one postale jedan od glavnih načina povezivanja sa publikom, galerijama, kolekcionarima i drugim umetnicima.
Svi umetnici iz pomenute kategorije za koje znam da su uspeli da naprave od svoje umetnosti svoj primarni posao, to su uradili zahvaljujući mrežama.
Naravno, nije nužno da svi budu influenseri ili da svakodnevno objavljuju svoj privatni život, ali mislim da su danas određene vrste prisutnosti i komunikacije gotovo neophodne. Umetnicima su oduvek bile potrebne mreže ljudi i kontakti; samo su se alati kroz koje se to gradi promenili.
Koliko je važno da umjetnik razvije i lični brend, a ne samo svoj rad?
Svaki poznati umetnik za koga znamo istovremeno jeste i određena vrsta brenda. Jedna od definicija brenda koju volim kaže da je brend ono što ljudi govore o nama kada nismo prisutni.
U tom smislu, umetnik gotovo ne može da postoji bez ličnog brenda, jer ljudi njegov rad uvek povezuju sa određenim utiskom, vrednostima, stilom ili načinom na koji komunicira sa svetom. Razlika je samo u tome da li taj brend gradi svesno i promišljeno ili ga prepušta slučaju.
Šta bi savjetovala mladim umjetnicima koji tek počinju, da li se istovremeno moraju fokusirati na izgradnji i svog izraza, ali i svoje vidljivosti?
Mogu da kažem šta bi meni značilo da sam neke stvari čula pre nekoliko godina. Volela bih da mi je neko tada rekao da budem svesna trenutka u kome živim i da ne budem zatvorena za mogućnosti koje danas postoje.
Naravno, kvalitet rada, učenje i usavršavanje jesu najvažniji, ali isto tako mislim da umetnici mogu koristiti društvene mreže i pre nego što dostignu neki navodno „savršeni“ nivo.
Ako stalno čekamo da budemo potpuno spremni, često nikada ni ne krenemo. Zato mislim da nije loše ono što danas mnogi rade: da dokumentuju svoj proces učenja, rada i napretka na društvenim mrežama i tako prenose sopstveno iskustvo i jedinstveni ugao. Takva otvorenost može doneti mnogo prilika, kontakata i ljudi koji će vremenom pratiti njihov razvoj
Iz tvog iskustva, da li su ti društvene mreže pomogle da, ne samo prodaš svoje djelo, već i da publika bolje razumije tvoju umjetost?
Mislim da su mi društvene mreže omogućile da ljudi bolje razumeju moju umetnost, a tek kada nešto razumemo, možemo istinski da se povežemo sa tim i da shvatimo zašto nam je važno. Što više znamo o nekoj oblasti, više možemo i da uživamo u njoj. Kao što je boravak u prirodi zanimljiviji kada poznajemo biljke, drveće ili gljive i razumemo njihove razlike i značenja, ili kao što književnost dobijа novu dubinu kada imamo određeni kontekst i prethodno znanje, tako i likovna umetnost postaje bliža ljudima kada im pružimo malo više uvida i objašnjenja.
Mislim da publici često nedostaje upravo taj most između umetničkog dela i njihovog ličnog iskustva. Kroz društvene mreže imala sam priliku da taj most gradim: da govorim o procesu, simbolima, istoriji umetnosti i svojim razmišljanjima, kako bi ljudi mogli dublje da dožive ono što stvaram i da u tome više uživaju.
Gdje vidiš sebe u budućnosti – više u slikanju, edukaciji drugih umjetnika ili balansu između ta dva svijeta?
Slikanje je i dalje ono što najviše volim i što doživljavam kao svoju osnovu, ali volim i rad sa ljudima, posebno sa drugim umetnicima.
Verovatno će se moj put i dalje razvijati kroz neki balans svega toga, mada trenutno ne mogu potpuno da predvidim u kom pravcu.
Kao i do sada, trudim se da pratim svoj osećaj, ali sam vremenom naučila i da osluškujem potrebe i želje drugih ljudi, pa da svoje znanje i iskustvo prilagodim onome što njima zaista može da znači i pomogne.
Aidino iskustvo pokazuje da umjetnost i promocija nisu suprotstavljeni pojmovi, već da kvalitetan rad i dobra komunikacija mogu ići zajedno. Kroz slikarstvo, edukaciju i prisustvo na društvenim mrežama, ona nastoji da umjetnost približi široj publici, istovremeno ohrabrujući mlade autore da svoj rad ne skrivaju od svijeta, već da ga hrabro dijele i grade vlastitu zajednicu.
Aida Camović Korać, (1995. Novi Pazar) je akademska slikarka i pesnikinja.
Doktorske studije završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije, Sandžačkog udruženja likovnih umetnika i Novopazarskog udruženja likovnih umetnika “Sopoćani”. 16 puta je izlagala samostalno i preko 40 puta na kolektivnim izložbama. Alumnistkinja je Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta i Ministarstva prosvete stipendije za najbolje doktorande u Srbiji.
Objavila je dve nagrađivane zbirke pesama: “Mikroplastika” i “Ja sam muzej”. Dobitnica je nagrada „Zlatni stih“, „Aladin Lukač“, „Mirsad Mika Duranović“ i prve nagrade konkursa „Milo Bošković“, kao i TRADUKI rezidencije za pisce i treće nagrade “Ratkovićevih večeri poezije”.
Pesme su joj prevođene na francuski i rusinski jezik.
